Mesto Kultura Istorija

Kulturni momenti iz proslošti

Mada ne naročite starine, selo se je ipak nametnulo, zbog svoje veličine i vrednošću svojih meštana, kao značajan kulturni centar i u prošlim vekovima, naročito u XIX veku, a posebno u prvim decenijama našega veka. Ovde su ponikli značajni naučni radnici, književnici i ljudi vanredne kulture. Tu je pokrenut i jedan časopis, a drugi meštanin je u Pančevu izdavao, o svom trošku, za kratak vremenski period, i novine. Nekoliko poznatih ljudi prolazili su kroz selo, a neki od njih su to i zapisali. Drugi kulturni momenti iz prošlosti, uključujući i štampanje nekih knjiga ili prevođenja istih, ide takođe u preokupacije Novoseljana u prošlosti, a to govori o lepom kulturnom doprinosu.

Od najstarijih knjiga, još iz XVIII veka, koje smo zatekli u rumunskoj crkvi, zabeležili smo: Pentikostarion (o uskršnjoj službi), štampan u Rimniku 1767. godine; druga knjiga, po svoj prilici još starija, nema korica: to je Kazania(tumačenje nedeljnih jevanđelja, sa poukama). Obe su na rumunskom (ćirilskim slovima). Ova zadnja knjiga ima i belešku, vrlo staroga datuma, na kratko vreme iza osnivanja sela. Tako, 16. februara 1784. godine Lazar Knežević, »paroh Novo Sello«, beleži, na crkvenoslovenskom, da se ova »knjiga zakona tolkovania evangelnoe« nalazi u novoseljanskoj crkvi sa hramom velikomučenika i kralja Stefana Dečanskog. Treća knjiga, takođe iz XVIII veka (a možda i mnogo ranije) jeste Margarit svetog Jovana Zlatoustog, takođe na rumunskom, ćirilskim slovima. Na ovoj stoji beleška, od 4. oktobra 1787. godine, na istom crkvenoslovenskom jeziku, koja kaže da je ovu knjigu »otkupio« meštanin Matej Ortopan za spomen svojih umrlih predaka (valjda roditelja) Barbula i Marike (još navodi da je ova stajala 9 forinti i 17 krajcara). Druga beleška u istoj knjizi, na rumunskom, potiče od »smernog sveštenika« Save Popovića iz Novog Sela (»paroh Satului Nou«), koji je izračunao da knjiga ima, te 1811. godine, ravno 612 godina (što je apsolutno isključeno). Međutim, ove beleške pokazuju neosporno da je na mestu crkve od 1805. godine (sadašnja rumunska, sa hramom Duhova) postojala u selu druga crkva (tradicija govori o nekoj crkvi-brvnari u ovom mestu). Što ima hram srpskog kralja ne začuđuje, jer su onda i banatski (delom i erdeljski) Rumuni bili pod jurisdikcijom karlovačke mitropolije. Inače, po usmenoj tradiciji (najstarijih generacija, zabeleženoj pre skoro četiri decenije), stare crkvene knjige su spaljene 1848. godine (pre će biti u proleće naredne godine, kada general Kiš zauzima južni Banat i Pančevo). Ipak, sačuvane su najstarije matične knjige (rođenih) od 1793. godine (jednim reskriptom Dvorskog ratnog saveta od 6. VI 1789. godine upozoravaju se sveštenici da uredno vode crkvene matične knjige — službene matične knjige u Ugarskoj uvode se 1. X 1894. godine, na osnovu zakona XXXVIII od te godine). Za vreme crkvene zajednice išli su u istu crkvu (sadašnja rumunska) i Srbi i Rumuni, te se alternativno držala služba na jednom ili drugom jeziku, od nedelje do nedelje. Hijerarhijsko razdvajanje — započeto, na širem planu, još 1864. godine — u selu se sprovodi 1872. godine (od naredne godine Srbi već imaju svoje posebno parohijsko zvanje), ali se konačno perfektuira 1875. godine (tako mesni sveštenik Pavel Militarju piše, u jednom aktu u rumunskoj parohijalnoj arhivi, da se 29. januara 1875. godine vratio iz Pešte, iz ministarstva, u vezi dobijanja zajma »za obeštećenja Srba« i da postoje velike nade da se ovaj i dobije). Po klerikalnom razdvajanju — kao što je bio slučaj u svim mešovitim mestima — stara crkva ostaje većinskom (po broju) stanovništvu, Rumunima, a Srbi grade novu crkvu 1877. godine (među ostalim dobrotvorima, ističe se mesna porodica Zega).

Najstarija crkvena knjiga u sadašnjoj srpskoj crkvi jeste jedan Minej, na rusko-slovenskom, štampan u Moskvi 1754. godine (druge knjige su kijevskog i bečkog izdanja). U starim crkvama je postojao (o vraćanju ovoga postoji i prepiska između dve mesne parohije) jedan pehar, koji tradicija vezuje za ime Stevana Dečanskog (sada se čuva u muzeju u Vršcu), a za koji se veruje da su ga doneli neki kaluđeri za vreme velike seobe Srba pod Čamojevićem (1690), iz stare postojbine.

Rekli smo da je nekoliko čuvenih ljudi prolazilo, u prošlim vekovima, kroz selo. Oko 1770. godine Franciskus Grizelini, sekretar jednog naučnog društva iz Milana, proputovao je ceo Banat, dajući, kasnije (1776), svoju poznatu istoriju Banata u pismima (sa kartom ove pokrajine). Pošto je Novo Selo, po svom položaju, bilo na magistralnom putu Pančevo—Vršac— Temišvar, nije mogao zaobići ovo mesto (mada ga u svojim pismima ne pominje: na njegovoj karti selo je zapisano kao Nova Sella; interesantan je ovaj plural — koji se nalazi i drugde u spisima toga vremena — koji kazuje nešto o postanku »novog« sela iz dva pređašnja). Nešto kasnije austrijski car Josif II (sin Marije Terezije, vladao sa majkom od 1765—1780, a posle sam) proputuje u tri maha kroz Banat, a o tome vodi i poseban dnevnik. Tako je car boravio u Pančevu već 1768. godine (prvo putovanje), ali se ne zna da li je prošao kroz ovo selo. Međutim, u svom trećem putovanju kroz Banat, 1773. godine (drugo 1770. godine) on čak pominje izričito i Novo Selo. Polazeći iz Vršca, car stiže u Pančevo 14. maja 1773. godine, a istoga dana uveče on beleži u svome dnevniku »Između Vršca i Alibove (tj. Alibunara) polja su dosta dobro obrađena; ali odatle pa do Pančeva vrlo malo, zemljište budući peskovito, a u Novom Selu, koje je prilično veliko selo, nedostaje voda« (ona je i sada na dubini od 5—7 m, te se doskora vadila u bunarima sa valjkom, lancem i vedrom, a u Vladimirovcu, na 7 km razdaljine, nalazila se na dubini od više desetina metara, te je doskora vađena dolapom, konjskom snagom). Banatski dnevnik cara Josifa II napisan je na nemačkom, a nalazi se, štampan, i u rumunskom prevodu (kao i Grizelinijeva pisma o Banatu).

Kroz Novo Selo prolazili su i neki značajni književnici, srpski i rumunski. Znameniti srpski pisac i prosvetitelj, skupljač narodnog stvaralaštva Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864) je — prema karti njegovih putovanja (koju je sastavio njegov biograf Ljubomir Stojanović) — u više mahova (»diližansom«, poštanskim kolima, kako kaže sam pisac u svojim pismima) bio u Pančevu, Vršcu i Temišvaru, mada nigde ne spominje ovo selo. Tako, na primer, zabeleženo je njegovo bavljenje u Pančevu oktobra 1813. godine, te u više navrata (oktobra 1822, u zimu 1822—1823, te u proleće, u aprilu i maju iste godine) u Temišvaru. Prolazak kroz Novo Selo je svakako bio neminovan (a tu je postojala i kambijatura, menjanje konja poštanskih kola). Nešto određenije imamo o prolazu kroz ove krajeve, te bavljenje u Kovinu, Alibunaru i Pančevu, poznatog rumunskog istoričara, književnika i revolucionara Nikolaja Balčeskua (1819— —1852). Kao pristalica saradnje sa Košutom (a pošto je revolucija u Bukureštu ugušena, ruskom i turskom intervencijom, još septembra 1848. godine, te izbegao hapšenje), Balčesku se zatiče u maju 1849. godine u Pančevu, kada general Kiš zauzima ovaj grad, te odande (kao i nešto ranije iz Beograda) šalje pisma, na francuskom i rumunskom, poznanicima. Tako, u pismu od 12. maja 1849. godine, iz Pančeva, kaže da računa da će kao sutradan odande ići za Temišvar (zbog nekih okolnosti odlaže ovaj put za nekoliko dana). Naravno da ga je put vodio i preko Novog Sela. Drugi put se vraća istim putem, u oktobru iste godine, posle propasti mađarske revolucije, i to preobučen u seljačko odelo, sa nekim drugovima; konkretno, preobukli su se u bačvare. Tako, u pismu od 22. oktobra 1849. godine kaže da su se uputili preko Temišvara prema Pančevu i Zemunu, opisujući čak i scenu prodavanja bačvi na pančevačkoj pijaci i cenkanja sa ženama (»... u Pančevu sam proveo ceo jedan dan na pijaci, na velikoj kiši, prodavajući bačve i svađajući se sa babama, po čitav sat, za jedan krajcar«). Napokon, poznati lajpciški filolog-romanista, Gustav Vajgand (1860—1930), bavi se, u leto 1893. godine, u ovom delu Banata, te nekoliko dana u Petrovom Selu (Vladimirovcu), gde vrši i dijalektalne ankete. Međutim, izgleda da je on ovde došao iz Vršca, te da se tu i vratio; tek u svojoj monografiji o banatskom (rumunskom) dijalektu (štampanoj 1895. godine, u Lajpcigu) govori i o »Caranima« iz Novog Sela (die Tseranen von Satu nou), koji su poreklom delom iz Rumunije, a delom iz Erdelja.

Posebno je pitanje veza sa ovim selom, poznatog erdeljskog folkloriste Joana Popa Reteganula (1853—1905), inače učitelja po struci, koji se pojavljuje, sa mesnim učiteljem Petrom Stojkom, kao saurednik časopisa »Convorbiri pedagogice« (Pedagoški razgovori) 1886. godine (uređivan u selu, a štampan u Pančevu). Reteganul je bio učitelj i bio je naimenovan 1884. godine u Novom Selu, ali (kako sam kaže u svojoj autobiografiji), nije tu došao, jer se odlučio za neko drugo mesto. Interesantno je, međutim, da je njegov potencijalni dolazak ovde (kako sledi iz zapisnika parohijalnog odbora rumunske crkve u Novom Selu od oktobra 1884)' izazvao oštru reakciju: kaže se da je ministarstvo odredilo za učitelja u mestu »nekog Popa-Reteganua za učitelja«, ali, koji je unijatske vere, a ovi su im, kaže, i ranije »priređivali nerede«, te da su ovi (unijati) »arogantnog vladanja" i da se odnose izazivački; ali srećom, konstatuje se dalje, učitelj Pop-Reteganu se odrekao ove nominacije i predlaže se novi učitelj.

Novo Selo je i u prošlosti dalo neke znamenite ljude i poznate intelektualce. Da nabrojimo samo neke od njih, kod Rumuna i kod Srba.

Petru Stojka (1859—1930), rodom iz mesta Ormindea u Erdelju, završio je gimnaziju (5 razreda) u Bradu i Sibiu, a učiteljsku školu u Devi (1879). Kasnije dopunjuje studije trgovačkim kursom u Beču (1894). Poznat je publicista i sarađuje u mnogim listovima i časopisima u ondašnjoj Austro-Ugarskoj (na rumunskom) i u Rumuniji, među kojima i »Telegraful roman« (Rumunski telegraf, Sibiu) i »Tribuna« (Tribina, Sibiu). Bio je samo jednu godinu učitelj u mestu Maćeu (u Erdelju), a iza toga 17 godina u Novom Selu (na rumunskim odeljenjima). Kao učitelj uređuje, od 1886—1888. godine, časopis »Convorbiri pedagogice» (Pedagoški razgovori), zajedno sa Jonom Popom-Reteganuom (kasnije, sa Dariuom), koji se štampa u Pančevu (zadnja godina u Brašovu), od vrlo velikog značaja za ondašnji učiteljski kadar. 1896. godine postaje direktor mesne banke »Sentinela« (Straža), čiji je on i osnivač (iste godine penzionisan iz nastave). U Novom Selu ostaje, na čelu banke »Sentinela«, do 1923. godine, kada prelazi u Rumuniju, a umire 1930. godine, u Brašovu.

Nikola Zega (1863—1940), rodom iz sela, iz poznate trgovačke porodice Zega (poreklom Cincari iz Vlahoklisure). U Novom Selu uči osnovnu, a srednju školu u Beču. Najpre se odaje slikarstvu, kao učenik Steve Todorovića u Beogradu, te umetničke škole u Minhenu. Postavljen je za nastavnika gimnazije, najpre u Čačku, pa u Valjevu i, najzad, u Prvu beogradsku gimnaziju, kao učitelj veština, a radi i u beogradskom Etnografskom muzeju, gde prelazi najpre za kustosa, te za vršioca dužnosti direktora (1921) i za upravnika (1925), učestvujući živo u radu ovoga i unapređnjući ga (izložbe u Parizu, Londonu, Pragu, Bukureštu i drugde). Uporedo se bavi i slikarstvom (crteži i akvareli). Piše i štampa mnoštvo radova i rasprava etnološkog karaktera, u Beogradu, Beču, Pragu i drugde, na srpskohrvatskom i nemačkom jeziku (o narodnoj nošnji, i tetoviranju, te o banatskim suvačama i ribolovu na Dunavu i dr.). Bio je izabran za dopisnog člana bečkog Udruženja za etnologiju (Verein fiir Volkskunde).

Kosta Carina (1873—1910) uči osnovnu školu u mestu (Novom Selu), a građansku školu u Pančevu (u mesnom rumunskom parohijalnom arhivu čuva se njegova molba od 2. maja 1889. godine u kojoj traži stipendiju, budući bez roditelja, sa majkom-udovicom i slabog materijalnog stanja). Biva postavljen najpre za podbeležnika u mestu, pa u Brestovcu i najzad za beležnika u Novom Selu (u međuvremenu, završio je i beležnički kurs u ondašnjem Velikom Bečkereku). Rano je počeo da se bavi publicistikom, na mađarskom jeziku (u pančevačkim i bečkerečkim listovima, specijalno u »Torontalu«, a i u nekima u Pešti). Bavi se i književnošću, naročito pesništvom. U Velikom Bečkereku objavljuje zbirku pesama Foszlanyok (Mrvice, na mađarskom, 1896. godine). Prevodi, inače, na mađarski pesme sa srpskohrvatskog i rumunskog. Piše i o socijalnim problemima banatskih seljaka. Bio je član literarnih društava »Aranji Janoš« iz Temišvara, te »Kišfaludi« iz Budimpešte. Bio je sahranjen u Novom Selu, ali ga je kasnije familija prebacila na pančevačko groblje (na ulazu u grad, desnu, prema Novom Selu).

Kosta Tanazević (1877—1942), rodom iz Pančeva (tu i umire), završava učiteljsku školu u Baji, te nekoliko godina radi kao učitelj u Idvoru, a zatim prelazi u Novo Selo, gde, od 1900—1919, biva horovođa Srpskog pevačkog društva (crkvenog), a 1906. godine jedan je od glavnih organizatora proslave 40-godišnjice istoga. Kasnije prelazi u Pančevo, te tamo diriguje nekolikim horovima, uključujući i jedan zanatlijski. Priređuje uspešne horske koncerte. Pokušao je i da komponuje neke muzičke sastave. Umire u Pančevu, u toku drugog svetskog rata.

U Novom Selu je rođen i Bogoljiib Aleksić (1873—1943), koji se bavio arheologijom. Inače je bio glavni arhivar Torontalsko-tamiške županije za vreme Austro-Ugarske, a posle rata (1921—1928) sreski načelnik u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu). Kao penzioner, sarađuje na izradi monografije o Petrovgradu (kako se u međuvremenu prozvao Bečkerek). Umire u Zrenjaninu (Velikom Bečkereku), za vreme okupacije.

Za Novo Selo vezana su i imena nekih slikara. Tako je Zivko Petrović (rođen 1806. godine u Zemunu; ne zna se kada je umro) naslikao oltar stare (rumunske) crkve, i to 1852. (na jednoj ikoni, Jovana Krstitelja, s desne strane oltara — i samo na toj ikoni — zapisao je: »načertao 1852« i potpisao je). Inaće, misli se da je radio više godina ovaj oltar sa dobro nacrtanim likovima (učio je, inače, slikarstvo u Beču, bio prijatelj Konstantina Danijela; slikao i ikonostas crkve u Perlezu, među ostalima). Drvenu rezbariju i ukrase na oltaru u sadašnjoj rumunskoj crkvi izradio je, sa prilično umešnosti, Nikolaje Bosiok, a vanredne freske (kasnije, ali samo delimično, renovirane) neki Stef, za koje se ne znaju neki bliži podaci (za prvoga se zna samo da je poreklom Banaćanin, a za drugog da je bio iz Erdelja). U Novom Selu je boravio i slikar Joan Stojka (po svoj prilici, neki rođak Petra Stojke; ne zna se da li je to ista ličnost sa dobrotvorom rumunske crkve u Vršcu s istim imenom, oženjen nekom Milevom, i koji je umro 1928. godine), koji oglašava svoje usluge u novoseljanskom časopisu »Pedagoški razgovori« 1886—1887. godine, kao uveličavanje slika i izrađivanje portreta u letnjim mesecima, u Novom Selu, gde boravi. Takođe, u jednom pismu (koje se zateklo u rumunskom parohijalnom zvanju u Sarči-Sutjesci), datiranom iz Beča, 27. juna 1890. godine, isti slikar javlja da će izmđu 2. jula i 16. avgusta biti u Novom Selu (da ne bude zabi le, daje i mađarski naziv: Reva Ujfalu), gde, kaže, prima na izradu «portrete i radove u ulju u prirodnoj veličini, rađene po modelu«; radi i crkvene slike, a prodaje (po ceni od 50—500 forinata) i slike za salone i javne lokale. Najzad, ne znamo u kakvoj je vezi sa Novim Selom i kasniji bečkerečki slikar Emil Zenar (rođen u Crepaji 1864. godine, a koji je umro u Beogradu 1954, godine), s odnosom na činjenicu da se familija Ženar nalazi samo u Novom Selu, te da u Crepaji ima i porodičnih imena rumunskog porekla (Ženar je jedno vreme bio nastavnik crtanja u Beloj Crkvi, gde i danas ima neke naslednike). Ikonostas sadašnje srpske crkve radio je poznati slikar Stevan Todorović (1832—1925), rodom iz Novog Sada, sa studijama u Beču i Minhenu. Član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i počasni član nekih stranih akademija. Inače, bavi se i muzikom i piše oglede iz teorije umetnosti. Kao slikar ikonostasa radio je još oltare nekih beogradskih crkava (Vaznesenske i Topčiderske), a od banatskih, ikonostas crkve u Opovu. Ne zna se tačna godina kada je slikao novoseljanski oltar, ali svakako u zadnjim decenijama prošloga veka. Novoseljanska srpska crkva vezuje se za ime još jednog poznatog slikara, rodom iz Arada, Stevana Aleksića (1876—1923), sa studijama u Minhenu, a koji se bavi prvenstveno potretima, a specijalizovao se naročito u slikanju svodova crkava i ikonostasa (neke pančevačke i bečkerečke crkve, kao i one u Modošu-Jaša Tomiću i Bavaništu). U Novom Selu je ovaj slikar radio portret-fresku Stevana Dečanskog u horu (sudeći po godini rođenja, po svoj prilici negde na početku našega veka).

Pomenimo i neke publikacije koje su izlazile (bile uređivane) u selu ili izdate od strane Novoseljana. Mada nemamo bliže podatke o ovome, izgleda da je prvi list koji je nosio ime sela bio »Neudorfer Wochenblatt« (»Novoseoski nedeljni list«), koji je, na nemačkom, štampala, po svoj prilici, komanda čete Vojne granice iz sela, i to u vremenu kada je bila pred rasformiranjem, te je list konfiskovan 19. maja 1872. godine (a bio je štampan u štampariji K. Vitigšlagera u Pančevu).

Između 1886—1888. godine tu izlazi časopis »Convorbiri pedagogice« (Pedagoški razgovori, na rumunskom), čiji je glavni urednik Petru Stojka (1886. godine izlazi 7 brojeva, na 190 strana; 1887. — 13 brojeva, na 278 strana; 1888. godine, mada je Stojka i dalje vlasnik, zbog teške finansijske situacije, časopis se štampa u Brašovu, a urednik je I. Dariu, te ove godine izlazi 8 brojeva, na 190 strana). Časopis je štampan u Pančevu, u štampariji Kosanić-Popović. U br. 1/1886, kao urednici pojavljuju se Petru Stojka i Joan Pop-Reteganul (kako je i zašto i ovaj drugi ušao u ovu kombinaciju, to tačno ne znamo). Međutim, već od br. 2/1886. naznačen je (jedini) kao »privremeni odgovorni urednik« samo Pop-Reteganul, a u narednom broju, u jednoj notici (datiranoj: Novo Selo, 12. avgusta 1886. godine), Stojka objašnjava čitaocima da administrativna komisija torontalske županije nije mu dozvolila da bude urednik časopisa, te ga stoga on ustupa J. Popu-Reteganulu. Od br. 3 pa do kraja prve godine izlaženja, Petru Stojka je zabeležen kao direktor časopisa, a Pop-Reteganul kao urednik. Narednih godina (1887. i 1888. godine) Stojka je naveden na korici časopisa kao njen vlasnik (od br. 5—12/1887. samo ovaj, u ovom zvanju, bez urednika Reteganula). Časopis, pored pretežno pedagoških rubrika, namenjenih prvenstveno seoskim učiteljima, daje i vesti iz zemlje i inostranstva, pregled listova, časopisa i prikaze nekih knjiga. Ima i prilično vesti i događaja iz samog sela. Tako, na primer, u br. 8 1888. godine sam P. Stojka potpisuje članak pod naslovom /z Novog Sela, u kome oštro kritikuje mesnog učitelja Prokopija Roškuleca, koji je imao i »prošlost prilično skandaloznu i koja se ne može pomiriti sa karakterom učitelja«, te da se potukao sa nekim birtašem, da je samozvano postao kuratorom (onaj koji brine o imovini) škole, te o drugim malverzacijama istoga.

U Pančevu je 1927. godine izdavao list »Luminu« (Svetlost), na rumunskom jeziku, Novoseljanin Petru Balnožan Marišesku (1886—1971). U stvari, izišlo je svega tri broja ovoga lista (između 30. maja i 12. juna te godine). Balnožan se, u zaglavlju, pojavljuje kao osnivač, izdavač i urednik; list izlazi na 4 strane, sa dosta nesigurnim jezičkim izrazom i sa biblijskim citatima (uredništvo je bilo u Pančevu, u ulici Oslobođenja br. 17, »u sopstvenoj kući«). Inače, list nosi u zaglavlju pompezan deskriptivni program: »Nezavisni, naučni. kulturni, napredni i zainteresovani list«, a hteo bi biti i onaj »svih Rumuna u Banatu«. Ne znamo zašto nije dalje izdavan. Inače, o Balnožanu znamo da je u selu završio 6 razreda osnovne škole, te 4 razreda tehničke škole u Pešti, da je jedno vreme bio mašinbravar u Debeljači, te iza toga išao, i to u dva maha, za Ameriku (a još kao 15-godišnji dečak pobegao u Nemačku, u Hamburg, odakle su ga roditelji vratili). Vrativši se iz Amerike, otvorio je veliku radnju šivaćih mašina i delova (koju reklamira u svom listu). Umire u Pančevu, u staračkom domu (imao za sobom troje dece).

Neki su vredni Novoseljani, u prošlosti, štampali i prevodili knjige. Tako je seoski kapelan (rumunske) crkve, godine 1884. (u štampariji Karola Vitigšlagera u Pančevu) štampao knjigu, prevedenu na rumunski sa nemačkog, Johana Bolea (Ioane Bolle), pod naslovom Priručnik za racionalno gajenje svilenih buba (Indreptariu pentru prasirea rationala a omidei de matase). Knjiga je sigurno služila i kao pomoćni školski udžbenik s obzirom na činjenicu da je gajenje svilenih buba, u to vreme, ulazilo u dopunske školske programe. Inače, autor knjige, Bole, bio je upravnik eksperimentalne svilarske stanice u Gercu (Austrija). Prilikom proslave 40-godišnjice srpskog hora iz mesta, koja je održana 25. juna 1906. godine, štampana je (u štampariji Nikole M. Kosanića u Pančevu) Spomenica novoseoskog srpskog crkvenog pevačkog društva, na 40 strana, sa slikama, imenima članova hora, u raznim etapama, godišnji izveštaj za 1906. godinu, te kratka hronologija najvažnijih etapa i događaja u istoriji hora. Inače, interesantno je napomenuti da je na centralnoj proslavi uzelo učešća i »Novoseosko romansko (sic) Pevačko društvo«, koje je tom prilikom pevalo »Haj in hora« (Hajd' u kolo) od Dime. 1939. godine, u Sibiu (Rumunija), dva autora, Roman Kristea i Trajan Margitićan, prvi iz Glogonja, a drugi iz Novog Sela, štampaju knjižicu narodnih pesama (pretežno ljubavnih, a ima i poskočica) sakupljenih u selu i okolini(Poezii poporale din Banatul iugoslav — Narodne pesme iz jugoslovenskog Banata).

Najzad, da vidimo i neke institucije iz sela, koje su u svom programu imale i neke kulturne ciljeve (osim horova, duvačkog orkestra i drugih asocijacija o kojima će se govoriti posebno). Na kraju ćemo dati kratku hroniku nekih kulturnih događaja u mestu u vremenskom periodu koji nas zanima.

Godine 1895. osnovana je u selu banka »Sentinela« (Straža), kao kreditna ustanova i štedionica (sa početnim kapitalom od 80.000 kruna, što je bila prilična suma za ono vreme). Međutim, ona je imala i namenu da seljane podstiče na štednju i, što je još važnije, preko nje su se vršile pretplate na listove, časopise, kalendare i knjige, naročito one štampane (prvenstveno na rumunskom jeziku) malo dalje (u Sibiu, Brašovu i drugde). Ne znamo tačno kada je u selu nastala »Dobrotvoma zadruga Srpkinja novoseoskih« (koja će, kasnije, biti pretvorena u »Kolo srpskih sestara«, a koje je bilo aktivno još u međuratnom periodu). Znamo međutim (iz »Javora« za tu godinu) da je 1904. godine održana godišnja skupština, na kojoj je za pred sednicu izabrana Draginja Jovanović, a za potpredsednicu Katica Jovanović, na kojoj je rešeno da se priredi »zabava«, zajedno sa mesnim (srpskim) pevačkim društvom. Zadruga ima i dobrotvoran karakter, jer se dvema »pripravnicama« (od kojih jedna učenica učiteljske škole u Somboru) daje i neka materijalna novčana pomoć, a na skupštini se nalaze, kao prisutni, 2 dobrotvora, 18 redovnih i 12 potpomažućih članova.

Evo i male hronike drugih kulturnih zbivanja u selu u ovom vremenu: 1866. godine osnovano je Srpsko crkveno pevačko društvo (muški hor); u zimu 1870—1871. godine osnovan ie rumunski (crkveni) muški hor; 1872. godine Srpsko pevačko društvo osniva u selu Srpsku čitaonicu, ali je njena aktivnost kratkotrajna; 1881. godine: novoseljanski srpski hor dočekuje (po svoj prilici u Pančevu, sa drugim ustanovama) »bivšeg našeg poslanika uzdinskog sreza« (tamo je bilo glasačko mesto) Mihaila Polita-Desančića; 16. VI i 3. VIII 1894. godine održavaju se u selu tzv. konferencije rumunske inteligencije (kako sledi iz arhivskih podataka parohijalnog zvanja u selu), na kojima učestvuju i Petru Stojka, Kosta (Konstantin) Carina, Joan Gašpar (učitelj i horovođa), na kojima se konstatuje »stagnacija socijalnog i duhovnog života naše inteligencije«, te se savetuju kako da se iz ovoga stanja iziđe i ljudima u selu pomogne (prisutan je i mesni lekar dr A. Popu); u leto 1905. godine priređena je u Pančevu tzv. privredna izložba, u posebnim paviljonima, »iz ovoga dela Banata«, na kojoj je i ovo selo bilo prisutno; 11. VIII 1912. godine poznati avijatičar (erdeljskog porekla) Aurel Vlajku, sa avionom sopstvene izgradnje, priređuje u Vršcu aero-miting, na kome učestvuje i muški (rumunski) hor iz Novog Sela; (oko) 1920. godine osniva se u selu »Aeroklub« (vode ga, uglavnom, mesni učitelji); 1936. godine rumunski pevač K. Ursulesku (iz Lugoža) daje koncerte po ovdašnjim selima, pa i u Novom Selu; iste 1936. godine osnovana je u selu fanfara, duvački orkestar, koji priprema dirigent Nikolaje Jorga iz Vlajkovca; 6. V 1938. godine priređen je u selu, kod »Svinjskog bunara« (kod železničke stanice) aero-miting, na kome se producira dvokrilac »Roda«.

O GOVORU I GOVORNIM TIPOVIMA U SELU

U Novom Selu, kao mešanom srpsko-rumunskom mestu — i to od samog njegovog nastanka — prisutna su dva govornojezičkog tipa, rumunski i srpski (srpskohrvatski). Međutim, i pored nekad sporadičnih, nekad pojačanih etničkih mešavina (mešani brakovi), međusobne jezičke interferencije ostale su još uvek na nivou leksičkih pozajmica (uvođenje administracije na srpskohrvatskom, posle prvog svetskog rata, uslovilo je masovno preuzimanje službenih, administrativnih termina iz srpskohrvatskog od strane rumunskih žiteija sela; međutim, ovi su mahom efemernog karaktera, te sa menjanjem administrativno-ekonomskog sistema, ovi nestaju ili se pojavljuju drngi; dokaz nova ekonomsko-politička konstelacija posle 1944. godine, koja je donela masu novih termina, preuzetih i od strane govornika rumunskog jezika, a oni starojugoslovenski napušteni). Da se ovi jezici nisu mešali ima se zahvaliti i malo široj jezičkoj sredini, manje-više ujednačenom brojii govornika (takođe na širem banatskom području), podršci koia je dolazila od književnog jezika, i srpskohrvatskog i rumunskog, koji se jedno vreme izučavao u školama kao maternji jezik i, svakako, još i drugim momentima.

U govornim tipovima u samom selu, koji žive u simbiozi duži ili kraći period, od recimo dvovekovnog saživljavanja (govori Srba starosedelaca i Rumuna u mestu) pa do najnovijih duseljavanja, sa datim govornim tipovima, starim svega dve, tri ili nešto više decenija na ovom terenu, nastala je jezička šarolikost, sa dijalektalne tačke gledišta, uzimajući u obzir samo dominantne govorne tipove, srpske ili rumunske, vrlo šarena i kompleksna. A tu bi se još mogli dodati i drugi ne samo govorni, već i jezički tipovi kao takvi. To su, na primer, mada brojčano lično neznani, ciganski jezik (koji se, ipak, dosta relko čuje, jer većina Roma govori, kao svoj maternji jezik, rumunski, a nešto manje srpskohrvatski). U ranijim periodima tu se nahodio i nemački jezik, i to ne samo kao unaJ dvadesetine nemačkih porodica u selu (uglavnum trgovaca, kafedžija ili zanatlija — u svakom slučaju, nije u selu nikada bilo niti jednog Nemca zemljoradnika, pa čak i onda kada su imali i veće ili manje posede). Nemački jezik je više od jednog veka bio službeni jezik (i izučavao se i u školama) u Banatskoj vojnoj granici (1764—1872). Posle austro-ugarske nagodbe (1867), a neku godinu kasnije i uvođenjem administracije na mađarskom jeziku, te obaveznog izučavanja ovog jezika u školama (do 1918. godine), a i preko više službeničkih i učiteljskih porodica u selu, i ovaj jezik je bar pola veka bio prisutan. I mađarski i nemački jezik mogli bi se proslediti više u nekim udaljenim relikvama, kod najstarijih generacija starosedelačkih porodica, srpskih i rumunskih, ali pretežno u administrativnoj terminologiji. Recimo, u međuratnom periodu najstarije generacije govornika Rumuna u selu su insistentno računale i preračunavale se u »forintima« (a ovo su postali novci od 50 para, starojugoslovenski poladinarci) ili u »krunama« (starojugoslovenskih 25 para). U školi je, do ratnih dana (drugi svetski rat), dok je ta pedagoško-kaznena mera primenjivana, arištanac (na rumunskom arištanc) bio onaj koga je učitelj zadržavao posle časova u školi da bi naučio lekciju ili zbog drugih sankcija.

Što se rumunskih govornih tipova u selu tiče, oni zauzimaju u sklopu rumunskih banatskih govora u jugoslovenskom Banatu uopšte, posebno mesto. Od 36 mesta južnog Banata, u trouglu Pančevo—Vršac—Zrenjanin, izdvaja se govor tri mesta, Novog Sela, Sv. Mihajla (Lokve) kod Alibunara i sela Straže, između Vršca i Bele Crkve, koji sačinjavaju grupu tzv. oltenskih (bufanskih) govora, dakle, u osnovi nebanatskih. Međutim, u svim ovim mestima ima i jakih primesa erdeljskih govora (naročito u Novom Selu i Lokvama), a i banatskih (u sva tri). I u Novom Selu je ipak prevladao tipični banatski izgovor, sa tipičnim umekšavanjem, ali je oltenski supstrat ipak tvrdokorno zadržao neke specifične fonetske osobine kojih nema ni u jednom banatskom govornom tipu u svim tačkama gde se upotrebljavaju rumunski banatski govori (v. i priloženu dijalektološku kartu ovih govora u celini, sa mogućim interferencijama i, posebno, sa mestom govora Novog Sela u ovom sklopu, iz doktorske disertacije prof. Radu Flore — v. i priloženu bibliografiju).

Što se tiče srpskih govora u mestu, grubo uzeto, oni se raslojavaju u govore Srba starosedelaca u mestu, sa nužnim, širim uključenjem, i govore kasnijih doseljenika. Ovi zadnji, opet, distanciraju se u govorne tipove međuratnih doseljenikaLičana i Crnogoraca, odnosno bosanske govore posleratnih doseljenika. U pogledu nekog oponiranja, razlikuju se, svakako, tipični banatski govori, sa tipičnim zatezanjima i diftongizacijama starih Srba Banaćana (Lala) i kolonista, u bloku uzetih; ovi se, pak, zadnji diferenciraju među sobom, po lokalnim osobinama govora kraja iz kojih su došli. Možemo odmah reći da su od ovih zadnjih najkompaktniji, i brojčano najznatniji, bosanski govori. Ovo i zbog činjenice da su mahom svi (negde do 1950. godine masovnije) došli uglavnom iz istog područja (jezičkog). Međutim, svi se oni među sobom — uključujući i starosedeoce, čiji je banatski »lalinski«i izgovor još uvek prisutan i dosta izražen — sporazumevaju na srpskohrvatskom književnom jeziku. Ovo i zbog činjenice da je veliki broj njih zaposlen u industriji i u ustanovama, u mestu i u gradu; dalje, srpskohrvatski književni jezik je i jezik administracije, nastave u školi i upražnjuje se i u drugim vidovima, takoreći na svakom koraku (u dvojezičkoj administraciji u Vojvodini, u zadnje vreme i rumunski jezik, u književnom vidu, dobija sve više svuje mesto, da i ne govorimo o vidovima školske nastave, plakatiranja po selu i dr.).

Da vidimo neke tipićne dijalektalne karakteristike nekih važnijih govornih tipova.

Rumunski govori

Među rumunskim žiteljima starije generacije još je i sada živa tradicija da se ovi dele u dve velike grupe, prema prvobitnoj postojbini odakle su došli: Carani (rum. tarani) i Gilezani (rum. ghilezani). Idealna linija koja razdvaja ove dve gmpe bila bi ona koja se poklapa sa trasom magistralnog puta Pančevo—Vršac (»Veliki put«, rum. »Drumul mare«), s tim što su Carani desno (I i II kvart sela), prema Dolovu, dok su Gilezani levo (III i IV kvart), prema Crepaji. Carani su, očigledno, nebanaćani, vezani za veću grupu Oltenaca-Bufana u Banatu, poreklom iz Oltenije (Male Vlaške), nastanjeni, kao dobri rudari, u podnožju Banatskih planina (u rumunskom delu Banata, oko Bokše i Saske), još za vreme turske okupacije Banata (1553— 1716) ili pak, u manjim grupama, za vreme austrijske okupacije severne Srbije i Oltenije, između Požarevačkog i Beogradskog mira (1718. i 1739. godine). Odande su, osnivanjem Banatske vojne granice (1764), došli u ove krajeve. Lajpciški filolog Gustav Vajgand (Weigand) — koji je 1893. godine vršio i neka dijalektalna ispitivanja u susednom Vladimirovcu — kaže (u svojoj studiji o banatskom dijalektu), govoreći baš o novoseljanskimCaranima, da se ovi zovu tako, jer su dobri zemljoradnici (rum. taran »zemljoradnik«). Međutim, ovo se vezuje, etimološki, za Cara (rum. Tara). u sintagmi Cara Romaneaska (rum. Tara Romaneasca), pod kojom se podrazumeva Muntenija i Oltenija zajedno (nekada, u prošlim vekovima, i službeni naziv zemlje).

Zapadna frakcija (jezička), Gilezani, jesu, po svoj prilici, pretežno Banaćani (etimološki vezani za banatsko mesto Gilad — Ghilad), ali svakako pomešani i sa erdeljskim doseljenicima. Ako se za Gilezane smatra da su, po svoj prilici, vezani za prvobitno naselje Zeldoš, prema Crepaji (i prisustvo porodičnog imena rumunskog porekla Ardeljan u Crepaji govori u prilog ovome), Carani, na istoku, bili su, izgleda, vezani za prvobitno naselje u Velikoj Dolini (rum. Valea Mare) (u Dolovu po stoji još i danas prilično »caranskih« rumunskih porodica).

Ipak danas, posle dva veka simbioze, od tri dijalektalna elementa rumunskih govora koji su se našli na jednom mestu, u ovom selu, dominira banatski izgovor, sa nekim odstupanjima. Leksičko diferenciranje je nešto uočljivije još i danas — u poređenju sa celinom rumunskih govora u jugoslovenskom Banatu — mada je i tu uklapanje u banatske govore svršena stvar. Da vidimo neke jezičko-dijalektalne specifičnosti rumunskih govora u Novom Selu.

Starije generacije, jos i u početnim decenijama našega veka, znale su za neke leksičke razlike između istočnog (Carani) i zapadnog dela (Gilezani) sela, u primerima kao što su ovi:

CARANI GILEZANI

pirostii »sadžak« tagra 

lipie »lepinja« talanita 

clatite »palačinke« scovierzi 

troaca »korito« c'iuvani 

crastola »šerpa« cigane

pilota »slamarica« dricala i dr.

Teško je danas, prema ovakvim leksičkim momentima, razlikovati ko je iz jednog ili drugog kraja sela ili ko je šta. Sve se to izmešalo i ujednačilo. Ali je, recimo, poznato da se nigde, osim u ovom selu, kod Rumuna u našem delu Banata ne čuje reč boboc'el »gušće« (pojavljuje se samo u Dolovu kao bubuc'el i u Straži kao bobuoc), te su i ovdašnje Rumune prema ovoj reči prozvali (svi Rumuni u Banatu ih znaju pod ovim imenom) boboc'i»Bobočani«. To je sinonim za Rumuna iz Novog Sela.

Evo i drugih tipičnih leksičkih elemenata u govorima ovdašnjih Rumuna koji se retko gde još čuju (u okviru ovdašnjih rumunskih banatskih govora): morava "arteski bunar« (čuje se i u nekim selima iz okoline Kovina), ugituri »mrvice« (hleba; danas već (tir'e, kao i drugde), cotropis »krov, prekrivač«, roscovie »roštilj (začin, preparat)«, cacal »visibaba«, puichita »mlada koka«, mnmga »morkinja«, pirisoare »sarme«, pufla »mašna« (u kosi) i dr.

Još tipičnije su, međutim, neke fonetske osobine koje distanciraju novoseljanski (rumunski) govor prema drugima, u bližoj i široj okolini (a paralelizam sa identičnim ili sličnim fonetskim rešenjima u Lokvama i Straži nedvosmisleno ukazuje na oltensko poreklo ovih crta; u svakom slučaju »nebanatsko«). Najinteresantije je da su ove fonetske crte prevladale u celom selu, što ipak ukazuje i na to da oltensko-bufanski supstrat nije ovde bio mali. Tako se, recimo, spirant j (ž) ovde izgovara kao takav (kao i u rumunskom književnom izgovoru, inače), a ne umekšano kao u drugim banatskim govorima: joc (žok) »igra«, jun'e (žunje) »momak«. Dentalni frikativ z ostaje takav (kao i u književnom jeziku) bez sonoriziranja (u dz), u primerima kao ziua »dan«, zama »čorba« i dr. Jedno frikativno s (š) i afrikata ce, ci (prelaz između srpskohrvatskog č i ć, možda bliži ovom zadnjem), koje u banatskim govorima daju jedno umekšano ce, ci, u Novom Selu daju, međutim, s (š); prema tome, ostaje (kao u književnom jeziku) misca »kreće se« (ne kao drugde mic'ica) ili u preuzetoj reči brisca »britva« (ne bric'ica), a takođe i nis (prema literarnom nici, odnosno banatskom nic'i).Grupa dental (d) -i- e, i daje ovde tvrdo ghe (ge), ghi (gi) (ne ge — đe, gi — đi, kao u ostalim banatskim govorima), u primerima kao ghies (gjes) »gust«, ghince (ginće) »zub« i dr. Ovakvu tendenciju, mada ne uopštenu, nalazimo i u grupi velarnog c (k) + (e), i, u primeru chiz (kiz) »imenjak« (prema banatsko-dijalektalnom ciz — ćiz) ili izvedenici odavde chizan (kizan); a takođe i u primerima kao chilim (kilim) »ćilim« ili duchean (dukjan) »dućan« (u drugim mestima pretežno cilim — ćilim i ducean — dućan). U starim rečima latinskog porekla jedno n + e (i) u hijatu inovira (kao u književnom jeziku) i daje i, u primerima kao: vie (vije) <lat. vinea »vinograd«, calcii (kalkuj) < lat. calcaneu »peta«, cui(kuj) < lat. cuneus »ekser« (u rumunskim banatskim govorima imamo svuda arhaični oblik sa zadržanim nazalnim n: vinie, calcini, cuni i dr.).

Međutim od fonetskih pojava najkarakterističnija je i tipična isključivo za novoseljanski govor diftongizacija ie > ia (u književnom jeziku nediftongirano e, koje postaje dvoglasnik samo u dijalektima), u naglašenom položaju: viarge (vjarđe) »zelen« (prema verde u književnom jeziku, odnosno vierge drugde), piarge (pjarđe) »gubi« (prema knjiž. perđe, odnosnd banatsko-dijalektalnom pierge) i dr. Prema ovoj fonetskoj crti, u stvari, ostali Banaćani ismejavaju, karikaturalno, »Bobočane«.

Što se tiče nekih morfoloških crta u ovom govoru, možemo navesti tipične glagolske participe vast (prema knjiž. vazut) »video«, gast (knjiž. gasit) »našao«, piert (knjiž. pierdut) »izgubio«, vint (knjiž. venit) »došao« (neki se čuju i drugde). Predlog pe »na« « lat. per, drugde pre), kao i kompozitni oblici ovoga, u istom fonetskom ruhu: peste »preko« (ne preste), pinga »pored« (drugde pringa) i dr. (inače, oblik sa pe je i književni, koji je inovirao, a ovde došao iz ove zone inovacija; banatski su oblici, u drugim mestima, arhaični).

Inače, novoseljanski rumunski govor nalazi se—kao i drugi govori južnog Banata — pod jakim uticajem srpskih govora, kao i srpskohrvatskog književnog izraza. Međutim, ovaj se uticaj očituje, očigledno, samo u leksičkoj građi, u preuzetim rečima (morcov = mrkva, patuov = pacov i dr.; ranije administrativni izrazi kao sud, srez., a sada, na primer, zadruga == zadruga, dom »zadružni dom« i dr.).

Srpski govorni tipovi

S obzirom na različito poreklo stanovništva, u Banatskom Novom Selu ima nekoliko srpskohrvatskih govornih tipova. Pre svega, treba pomenuti govor starinaca, koji pripada šumadijsko-vojvođanskom dijalektu ili, još bliže, grupi banatskih, zapravo tamiških govora. Govor doseljenika, uglavnom iz Dalmacije, Crne Gore, Bosne i Like, koji su ovamo došli u periodu izmedu prvog i drugog svetskog rata i posle drugog svetskog rata, ne predstavlja jedinstvenu celinu zato što nosi pečat krajeva iz kojih su se doselili pojedini predstavnici.

Govor starosedelaca

Za govor starinaca karakteristične su sledeće ortoepske i fonetske crte:

a) Akcenat je književni, ali ponekad su kratki akcenti nešto duži: dole, zadovoljan. Ima i obrnutih slučajeva: dugi akcenti se skraćuju: most, kos.

b) Kratki naglašeni samoglasnici e i o često se izgovaraju otvoreno: žena, oće. U ovim primerima glasovi e. i o približavaju se u izgovoru glasu a.

c) Grupe ao, eo, uo sažimaju se tako da daju samoglasnik o: mogo, lego, debo. Ali i znao, seo, sedeo, izuo.

d) Suglasnici š, i izgovaraju se obično nešto tvrđe ili mekše nego što je to slučaj u književnom jeziku. Ista osoba može da ima ili tvrd ili mek izgovor ovih glasova.

e) Suglasnici č, dž zamenjeni su suglasnicima ć, đ: ćuje, poćeli, ćitamo, što se (kao i uopšte u srpskim govorima južnog Banata) ima zahvaliti uticaju rumunskih govora sa ovoga terena.

f) Suglasnik h ili se gubi ili se zamenjuje drugim glasovima: odma, iljada.

g) Grupe st, št gube krajnje t; žalos, kos, ali mogu i da ostanu nepromenjene: most, prišt.

h) Govor starosedelaca je ekavski, ali mesto e retko se čuje i (di, sikira).

i) Suglasnici k, g ne prelaze u s, z u trećem i sedmom padežu jednine nekih imenica: devojki, po prugi.

Karakteristična je i promena nekih imenica. Tako uvo ima u drugom padežu jednine oblik uveta, a imenica orah, koja glasi ore, ima u drugom padežu jednine oreta ili oraja, a u množini oblike: orasi (prvi padež), oraja (drugi padež),orase (četvrti padež).

U trećem i sedmom padežu jednine prideva i zamenica mesto nastavka om javlja se im: ovim čoveku, po dedinim imenu (naravno, čuje se i nastavak om: u Novom Sadu).

U ovom govoru i promena glagola ima svojih specifičnosti. Tako, na primer, nisu zabeleženi oblici imperfekta, čak ni aorista. U trećem licu množine mesto e obično se upotrebljava u: pustu, govoru, pušu.

Radni pridev ženskog roda glagola umreti glasi umrla i umrala. Radni pridev glagola rasti, odrasti glasi: rastio, odrastio.

U vezi sa upotrebom padeža treba navesti nekoliko posebnih slučajeva. Na prvom mestu, pomenućemo nerazlikovanje padeža mesta i padeža pravca: bio u Nemačku, sedim na traktor, u tu ulicu mi je kuća, rođen u naše selo, što se takođe (kao i drugde, na ovom području) pripisuje rumunskom uticaju. Inače se rumunskom uticaju, pored topike (reda reči) u nekim slučajevima pripisuje i ponavljanje lične zamenice u akuzativu, kao u primeru: ja sam ga njega video.

Govori doseljenika

Govor doseljenika (misli se na one koji su došli u nešto većim grupama) nije jedinstven. Uočavaju se dva osnovna govorna tipa: istočnohercegovački i zetski. U prvi tip spadaju zapadnobosanski, lički i dalmatinski govori, a u drugi crmnički i paštrovski govor. Govori oba tipa su ijekavski.

Zapadnobosanski govor

Kod predstavnika zapadnobosanskih govora (iz okoline Banje Luke) zabeleženo je ovo:

a) Ponekad se jedni samoglasnici zamenjuju drugima: a sa e (iked) ili o (livoda), o sa u (un). Nenaglašenim samoglasnicima e i, naročito, i može da slabi izgovor: des\e\t puta, otišo, traž\i\ti, a samoglasnik ; može sasvim da se izgubi: godne, radla, žela.

b) Krajnji zvučni suglasnici izgovaraju se poluzvučno: zub (b je glas između b i p), a ponekad se od zvučnog suglasnika na kraju reči dobiva potpuno bezvučni glas: kurus (mesto kuruz odnosno kukuruz.).

c) Ijekavski izgovor se čuva u primerima: djevojka, djeca, mjesec, sjeme i dr. Veoma je jak uticaj ekavskog govora starinaca u pogledu javljanja e mesto je, ije, što je sasvim razumljivo, pa otuda i veliki broj ekavizama: deda, tera, peva i dr. Valja posebno istaći da većina ovih ekavskih reči potiče od predstavnika koji se doselio pre drugog svetskog rata.

Nisu zabeleženi oblici imperfekta, ali jesu aorista: napisa (pismo), uteče i dr.

Čuje se prilog lani (kod starosedelaca je lane).

Lički govori

Lički govori (kao i dalmatinski) slični su zapadnobosanskim. Zabeležili smo posebno:

a) Samoglasnik o prelazi u u: krumpir, uni, a može i da se gubi: vako, perisali, kao što se ponekad gubi i samoglasnik (i: učte (pored učite), četri.

b) Suglasnik ; se gubi u obliku edna. Zvučni suglasnici se na kraju reči izgovaraju poluzvučno: kukuruz (z je glas iz-među z i s) ili sasvim bezvučno: zup (mesto zub), grop (mesto grob).

c) Ijekavski izgovor je dosta dobro očuvan: stjenje, sjedi, svjedok i dr.

d) Ima i jotovanja: ođe, ćeramo, dolje, kao i onih u kojima se mesto je javlja i: sijali, izmijuri (se).

Zetski govori

Zetski govori se dosta razlikuju od istočno-hercegovačkih, a samim tim i crmnički (kome je sličan paštrovski) od zapadno-bosanskih, ličkih i dalmatinskih govora. Crmnički govor (predstavljen licem iz okoline Bara, koje je doseljeno odmah posle drugog svetskog rata i kod kojeg se oseća izvestan uticaj književnog jezika, kao i govora starinaca i, možda, ostalih doseljenika) odlikuje se sledećim crtama:

a) Akcenat obično nije književni (silazni akcenti se nalaze

na kraju i u sredini reči): jezik, jedino, drukčije, manastir.

b) Grupa ao se čuva: kazivao, nasao, došao.

c) Suglasnik h se izgovara: htjet, hranimo, snaha (samo ponekad se zamenjuje glasom v: uvo, kuva).

d) Ijekavski izgovor je ostao nepromenjen: tijelo, tijesan, vrijeme, snijeg.

e) Nisu retki primeri u kojima je izvršeno jotovanje:

đevojka, đever, ćeramo.

f) Za glagole je karakteristično da nemaju aorista i im perfekta i da u sadašnjem vremenu postoje oblici tipa kazi vamo, uzima.

g) Infinitiv je obično bez i: spavat, snijevat, pustit. Na kraju, možemo zaključiti da je govor starosedelaca Srba uticao u određenoj meri na govor doseljenika, naročito onih koji su došli ranije (između dva svetska rata).

 

Vrh