Место Школство Историја

Школа и образовање у прошлости

Школа у Новом Селу, у свом двовековном развоју, прешла је све фазе развоја школства на овом терену, са нужним нијансама и локализацијом. Две су главне фазе које се одражавају на школски систем овог региона, будући да је село граничарско од самог свог оснивања: период Војне границе (1764—1872) и онај који следи иза тога. У првом периоду су граничарске команде (команда 9. чете, која је била у селу, команда 12. Немачко-банатског пука, са седиштем у Панчеву — једно време ту је и команда граничарске бригаде, која је, иначе, за ово подручје, била у Петроварадину, те Генерална команда Банатске војне границе, са седиштем у Темишвару, а ова је опет била непосредно подређена Ратном савету бечког двора) од граничара хтеле створити у првом реду добре војнике, а мање учене поданике. Тако је, рецимо, године 1869, тј. на крају граничарског периода, у целом 12. граничарском пуку (коме је припадала и 9. чета из Новог Села) било свега 1/3 писмених становника, а више од половине тотално неписмених:

     Укупан број становника

            читају  и  пишу

              само читају

                 аналфабети

 

       мушки       женски

         мушки       женски

           мушки       женски

                 95.812

       20.901      13.985  

          2.942        3.603

           24.016       30.365

Период који је уследио иза овога, условљен непосредно аустро-угарском нагодбом од 1867. године, јесте уклапање у мађарски школски систем, а пред крај века већ са форсираним учењем мађарског језика. Између два светска рата, за време старе Југославије (1918—1941), имамо нови тип »државних« школа, са наметањем српскохрватског језика као приоритетног. Тек од школске 1934—1935. године уводе се, за ученике румунске народности, на основу међудржавне школске конвенције, и одељења са румунским наставним језиком. Период окупације (1941—1944) иде, углавном, утабаном колотечином, с тиме што се форсира националистичка и профашистичка пропаганда, нарочито у румунским одељењима, међутим, без неких виднијих резултата.

Граничарске школе су, од самог почетка, у надлежности специјалне школске комисије Ратног савета бечког двора и јесу, у првом периоду националне (у документима се називају »румунске« или »српске«, а понекад и »илирске«, под којим термином иду претежно српске школе, а понекад се ту подразумевају и румунске). Ове су са 2 разреда (одељења) или са 3 разреда (тривијалне, којих је, по правилу, требало бити у местима седиштима граничарских чета), те тзв. нормалне школе, у седиштима граничарских пукова, са наставом на немачком језику, и где су се спремали кадрови за сеоске школе.  Касније се отварају и немачке школе. Тако је у монографији Владимировца (Петровог Села, од Н. Пенце) забележено да је у Новом Селу отворена немачка школа, а најстарије генерације у селу су у међуратном периоду још увек памтиле ову немачку школу (а она се — поред »румунске« и »српске« националне школе — појављује и у инспекцијским извештајима инспектора Андрејевића шездесетих година прошлог века, које он упућује команди граничарског  пука у Панчеву). У Војној граници нису постојале тзв. клерикалне, црквене школе, нити их је било касније, јер већ 1876. године оне бивају претворене у мађарске државне школе (мислимо на ситуацију у селу). Међутим, у периоду развојачења Банатске војне границе (1872. године) па за даљих неколико година, на подстицај карансебешког епископа Јоана Попасуа (документа о томе налазе се у месној парохијалној архиви), било је покушаја и у Новом Селу да се румунска школа прогласи за клерикалну. У том се смислу румунски житељи, подстакнути од месних свештеника, састају у више махова, током 1873. и 1874. године и чак и доносе одлуку да њихова школа постане црквеном, али успевају само за кратко време.

Граничарско школство, а самим тим и новосељанско, бива регулисано са неколико нормативних аката, које издаје бечки двор, а која бивају касније конкретизована од стране војних команди, на разним ступњевима. Тако 24. ВИ 1764. године, дакле, на саму годину оснивања Банатске војне границе, царица Марија Терезија издаје резолуцију којом одређује да у сваком месту, а обавезно у седиштима граничарских чета, буде постављен по један учитељ немачке народности за подучавање подофицирског граничарског кадра, а и њихове деце, те и деце граничара. Инструкцијом од 1768. године (за »банатску земаљску администрацију«) предвиђа се, између осталог, да, преко школа, румунска и српска деца имају научити немачки говорни и писани језик. 1771. године доносе се два акта с односом на школу и школски систем у Граници. 27. III 1771. године, рескриптом Дворског ратног савета из Беча (који је упућен свим генералним командантима, укључујући и Генералну команду из Темишвара), тражи се да се приступи, свуда где постоје услови, отварању немачких школа у Војној граници. 20. V 1771. године Марија Терезија издаје познати Нормал-Патенл, којим се тражи да у сваком месту где има бар 60 породица буде један учитељ и школа. Тако се у конскрипцијама наводи да је 1772. године у Новом Селу већ постојала школа, са једним одељењем и учитељем, медутим, са врло малим бројем ученика; тако се, рецимо, школске 1802—1803. године у Новом Селу помиње само један учитељ, са следећим бројним стањем ђака:

                    Румуна

                         Срба

      долазе редовно у школу 

                  долазе ретко

                        32

                          23

                     30

                          25

Даље, 1. ИИ 1774. године Ратни савет из Беча предвиђа за граничарске школе обезбеђење потребног школског образовања граничара, укључујући и сеоску омладину (као школски програм препоручује се: немачки језик, катихизис, читање и писање и 4 рачунске радње). Већ 14. IV 1774. године царица Марија Терезија обнародује тзв. Дирекливна правила о статусу школа, те отварању тривијалних школа (са 3 одељења), са школским програмом (предвиђа се и изучавање »економије« — домаћинства), те критерија за избор учитеља (избор конкурсом,те, на предлог команде чете, овога потврђује команда пука). Ипак, граничарске власти не подржавају нарочито отварање сеоских националних школа, јер, рецимо, 1771. године у целој Банатској војној граници има свега 73 грчко-православних (дакле, српских и румунских) школа, са свега 1.285 ученика.

Тек на почетку XIX века школски и образовни систем се у Граници донекле устаљује и постаје више реалистички. Отварају се школе са два разреда, те се у II разреду већ предвиђају и поуке из лепог писања (калиграфије) и о правима поданика. Школска година се дели на два полугодишта, са завршним испитима на крају сваког полугодишта, а крајем године и обимнији испит пред комисијом (од граничарских, световних и црквених представника). Отварају се масовније и комуналне (општинске) школе на матерњем језику. Године 1829. уводи се у Граници обавезно похађање школе, са казнама за родитеље (које су могле бити — сходно пракси у Војној граници — и физичке природе, укључујући батинање и познате »шибе«).      Пукови траже од подређених команди чета и припадајућих им села месечне извештаје о похађању школе. Тада се постављају и тзв. национални школски директори (главни у седишту Генералне команде у Темишвару, те и по седиштима пукова, у јужном Банату у Белој Цркви и Панчеву). Новосељански учитељ Живан Павловић, са једним одељењем (вероватно и за Србе и за Румуне), има плату од 120 форинти.     Школска мрежа се нагло грана, тако да већ школске 1842—1843. године у Новом Селу има 510 школске деце (Срба и Румуна), а школске 1846—1847. године тај број се пење на 640 ученика (ове је године новосељанска школа наведена са 2 одељења, после са три, српска и румунска). Средином века у Војној граници школе имају 2 одељења, са 4 године обавезног похађања, за децу између 8—12 година (ова се граница некада мења, па су у наставу укључена деца између 6—10 година), са по 5 часова дневно (3 пре и 2 поподне), са слободним четвртком. Школска година трајала је од 1. X па до 30. ВИ наредне године (у владимировачкој монографији наводи се да је касније, шездесетих година, трајала од 1. X па до 18. VIII, када је био »царев рођендан«, а да је после развојачења Војне границе 1872. године, школска година трајала од 1. IX до 30. VI наредне године).

Нови период у школском и образовном систему настаје после аустро-угарског дуализма (1867), те укидања Војне границе (1872). То је период ограничавања политичких права, самим тим и културних, припадника немађарске народности (већ 1868. године донет је у Угарској тзв. закон о националностима).

Пресија је вршена специјално на школске установе у циљу мера мађаризације и фаворизовања мађарског језика (од школских закона у овом смислу познати су следећи: 1879. године — Трефортов закон, 1904. године — Берзевицијев закон, те 1907. године — Апонијев школски закон; ту су такође и познати мађарски закони у овом смислу: закон XXXVIII од 1868. године, закон XXVIII од 1876. године и закон XXVI од 1893. године са јединственим, наведеним циљем). Између 1873. и 1876. године (када су школе из бивше Војне границе коначно подвргнуте под надлештво школског жупанијског инспектора, тј. подржављене), настава се — и у Новом Селу — изводила претежно на матерњем језику, а карансебешки румунски епископ труди се да школе, уз помоћ сељана, прогласи клерикалним (црквеним). Иза тога (1876) школе прелазе у искључиву јурисдикцију државе, среске, односно жупанијске администрације.

На крају граничарског периода, школске 1871—1872. године, новосељанска школа је имала следеће бројно стање ученика (још увек се дају заједничке цифре за румунску и српску децу, мада је још 1860, а специјално 1864. године, када је почео процес црквеног раздвајања Румуна и Срба, почело и раздвајање школа; међутим, у селу је коначно црквено раздвајање завршено тек 1875. године):

                школске деце

                       

              похађали школу

 

      мушке            женске

                  укупно

        мушке            женске

                     укупно

        266                284

                    550

          226                284

                       550

Посебан вид наставе с краја граничарског периода (установљен декретом царско-краљевског министарства бр. 2438 од 5. VI 1864. године) јесте тзв. продужна настава (»видерхола«, понављање и проширивање градива). Под другим видом, ова ће се перпетуирати и касније, све до увођења V и VI разреда основне школе у већим местима (чак и у старој Југославији). Продужна настава се држала обично четвртком или недељом (не празницима), са по 3 часа, а предавало се домаћинство (агрономија у првом реду), воћарство и гајење свилених буба, уз основе географије и историје, те са завршним испитима. Настава је била двогодишња и обавезна и за мушку и за женску децу.

Од важнијих момената за школу, јесте увођење метарских мера у Аустро-Угарској и, самим тим, и у школу и школске програме. Ове су уведене законом VIII од 1874. године, с тим да ће се примењивати од 1. I 1876. године. Ово је изискивало и посебну припрему учитеља, кроз тзв. учитељске конференције (а оне су се, нарочито у Провинцијалу, одржавале периодично и раније; у Граници су, међутим, ове спречаване од стране надлежних команди, као што је био случај оне планиране 1871. године у Владимировцу — Петровом Селу). 30. XII 1876. године одређује се да свака школа мора имати башту за практичне вежбе ученика. Уџбеничка литература, нарочито за предмете историја и географија (штампана и на језицима румунском и српскохрватском), познаје у задњим деценијама одређену кризу, те се министарским наредбама забрањују многи школски уџбеници као »будући противни уставним одредбама« (спискове ових налазимо у месној парохијалној архиви).

Стандард учитеља није био баш завидан; ипак, учитељ је, рецимо, 70-тих година прошлог века, имао право на: школски стан, 1/4 ланца баште, са платом од 200—300 форинти, уз обавезну накнаду »у натури« (житарице, со, свињска маст, дрва). Тако је, на пример, новосељански учитељ Адам Божин имао школске 1869—1870. године следеће принадлежности:

                у новцу

                 жита

              кукуруза

             хвати дрва

       укупна вредност

                105 фор.

             1.200 кг

                600 кг

                 3 м

              200 фор.

Првих година првог светског рата (1914—1915), да би придобили немађарске поданике за рат, угарско министарство школства и вера (министар Бела Јанковић, својим инструкцијама од 13. VIII 1914. године), дозвољава да се у школама, са одређеним становништвом, поред мађарског језика, може увести као помоћни језик и матерњи (тамо где 1/3 ученика не познаје мађарски језик); даље, дозвољава се отварање учитељских места и са мањим бројем ученика (дотле је квота била 80 ученика на једног учитеља). Дозвољава се такође да о празницима припадници народности могу, поред државне (мађарске) заставе, истаћи и своју националну. Интересантно је да се исте (1915) године — ваљда да би се предупредило деловање социјал-демократске партије (и других радничких) — препоручује да се сваке године са школском децом, у мају, има славити »празник воћака и птица«, са школским екскурзијама у природу.

Период старе Југославије (Краљевине СХС, затим Краљевине Југославије) познаје такође систем државних школа, са административним инспекцијама, те учитељима као државним службеницима. Школе на националним језицима се гуше, нарочито после 1921. године, када је уведено обавезно учење српскохрватског језика, укључујући и школе националних мањина, још од I разреда основне школе, те наређено да се учитељи који не познају српскохрватски, а у одређеном року га не науче, имају одстранити из службе. Ипак је I разред, у местима насељеним народностима, био у неку руку припремним разредом. Тако је дозвољено и штампање неких буквара на румунском језику за почетни разред (аутори Саву Николајевић и Петру Бела), али се већ у II полугодишту почело са учењем српскохрватског језика, те читања на овоме итд. И у Новом Селу је у овом периоду (обично је бивало једно одељење на српскохрватском и по два на румунском) поступљено на исти начин. У I разреду су били обично учитељи Румуни или Срби из села који су знали и румунски (у осталим разредима се учило искључиво на српско-хрватском).

Питање тзв. мањинског школства у старој Југославији, па самим тим и у Новом Селу, решиће се тек касније, на неки начин, међудржавним споразумима, на основу реципроцитета. После дужих преговора, најзад је 17. VIII 1927. године, на састанку мешовите југословенско-румунске комисије на Бледу, постигнута сагласност о отварању школа са румунским наставним језиком у Југославији, односно оних са српскохрватским у Румунији (тамо где има бар 10 деце за један разред). Међутим, овај је споразум ратификован тек септембра 1933. године, а почео се примењивати тек наредне, 1934—1935. школске године. Наредне, 1935. године, такође на основу споразума и реципроцитета, долазе и учитељи-контрактуалци из Румуније у школе код нас (у Ново Село их је дошло најпре двоје, после још један).

За време рата и окупације (1941—1944), са мало промена у школском систему, а више у учитељском кадру, покушало се, нарочито на румунским одељењима, да се унесу елементи националистичке пропаганде, али без неких видних резултата.

Ево и неких статистичких података о бројном стању ученика у разним фазама у новосељанској основној школи, као и оних о учитељском кадру у овом временском распону. Полазимо, наравно, од познатог чињеничког стања да су српска и румунска деца учила заједно до 1860. године, те да је донде било најпре једно једино одељење (разред), до почетка прошлог века, да од 1848. године има два одељења (разреда), а тек после по три одељења (једно је одељење могло, такође, бити и са по 80 ученика, чак ће ова норма да се одржи до почетка нашега века). Такође и да се до 1872. године налазимо на подручју Војне границе, што значи да је упоредо са тзв. народним (националним) школама, било и немачких школа, за потребе граничарског кадра (било је такве школе и у селу; није, међутим, ту било црквених школа — осим покушаја карансебешке епископије да за Румуне створи такве школе у времену одмах иза развојачења Војне границе, 1873—1875. године, са повременим успехом само). Најзад, још један кардинални моменат: после аустро-угарске нагодбе од 1867. године иде се, форсирано, на облике мађаризације у настави, са новим »државним« језиком. У другим условима и у другом виду то се понавља и у годинама 1918—1934. у старој Југославији (до примене југословенско-румунског споразума о школству).

Ево неких статистичких података о броју ученика у новосељанској школи. Из периода јединственог одељења (једног или два) за румунску и српску децу:

                 Година

               ,, илирских,,

                  (Срба)

                ,,влашких,,

                (Румуна)

 

 

      мушких          женских

        мушких          женских

                     Свега

   1802 - 1803     

           -                     - 

            -                      - 

                         15

         1803

        18                    5

            32                   -

                         55

   1842 - 1843

         -                      -

            -                      -

                       510

   1846 - 1847

         -                      -

            -                      -

                       640

После раздвајања школа, односно одељења, имамо више података, али доста пута једностраних (само за једне или за друге, јер су ови, углавном, узети из парохијалних архива).

Тако се у једном документу Немачко-банатског пука из Панчева (који потписује пуковник Бигга, под бр. 143 од 14. I. 1862. године) констатује да је похађање предавања у новосељанској »романској« школи доста слабо и да од 261 ученика у школи долази свега 103 ученика, па се месна чета обавезује да предузме потребне мере наплаћивања казни (крафтиг зу стеуерн).

Даље, из једне »релације« о инспекцији школа са подручја 12. панчевачке регименте (бр. 2369 од 16. IV 1870) у Новом Селу је затечено ово стање:

Немачка «општинска школа«: 50 ученика који посећују предавања (за учитеља Рајхарда Ценмајстера каже се да је »научио добро српски«).

Српска »општинска школа«: 60 мушке деце и 52 девојчице, свега 112 на броју (у »видерхолунгу« има 58 слушалаца).

»Романска школа«: И разред: 55 мушке деце и 65 девојчица; II-III разред (одељење): 240 ученика, свега 360 ученика (и још 89 у »видехолунгу«).

Без неког раздвајања, 1871—1872. године (значи, на крају граничарског периода) даје се за новосељанску школу групни податак да има 519 ученика. За исту годину, али из другог извора (из једног акта карансебешке епископије, бр. 53/1873, школски фонд) следи да је у Новом Селу било 550 ученика, од којих 266 мушких и 284 женских. 1875. године (карансебешка епископија, бр. 160/1875) има у селу школске деце, и то:

Дораслих за школу

 

   Оних који посећују школу

 

 мушких           женских

                    Свега

        мушких           женских

                      Свега

412                  413

                      825

           93                   25

                        118

За даљи, дужи период, немамо података (биће да их има у парохијалним или школским архивама и у једној посебној монографији школе могли би ући у потпуности), све до 30-тих година нашега века, када месна учитељица Јелена Дренча извештава месни протопрезвитеријат (недатиран акт, али је, по свој прилици, негде око 1930. године) о стању наставе »катехизиса« у школи, која предавања држи она сама (значи да се статистика односи само на румунске ученике):

Разред

Деце дорасле за школу

Долазе у школу

Не долазе у школу

Свега

мушких

женских

I

87

91

86

92

178

II

61

76

77

60

137

III

103

72

80

95

175

IV

49

68

39

78

117

V

23

36

15

44

29

VI

18

18

4

32

36

Свега

341

361

301

401

702

У једном »конспекту« парохије новосељанске (румунске) имамо, под датумом од 26. августа 1932. године, дату ситуацију школске деце за задње две године:

Година

школске деце од 6 - 12 година

мушке

женске

Свега

1930-1931

225

242

467

1931-1932

236

219

455

У другом акту истог надлештва, од 19. новембра 1937. године, месни протојереј Јоан Мургу даје податке о испиту који је обављен у школи (по свој прилици, опет из »катехизације«) у месецима мају и јуну те године, са следећим бројним стањем:

Деца дорасла за школу

Свега

Присутни на испиту

Свега

мушки

женске

мушки

женске

268

268

536

220

215

435


Vrh