Место Монографија Постанак и развитак

Посстанак и развитак села

Постанак села, ,,новог села,, на овоме месту, на магистралном и стратегијски важном путу Панчево—Вршац—Темишвар, везује се непосредно за оснивање Банатске војне границе 1764. године, односно за 1765. годину, када је село, изгледа, насељено. То свакако није био спонтани и својевољни акт мештана, већ су то били стратегијски планови Ратног савета бечког двора, односно Генералне команде Банатске војне границе из Темишвара, те 12. граничарског пука са седиштем у Панчеву, односно 9. чете истог пука чија је команда била у Новом Селу. Село је, као и у случајевима других граничарских села која су основана заједно са настанком Војне границе, стриктно испланирано, те има квадратни облик; 10 улица у једном правцу и других 10 попречних (са више споредних, ,,ћоравих,, улица), са око 2,5 км у дужини и исто толико по ширини. Војне власти су новонастањеним становницима чак помагале при изради својих кућа, по одређеним стандардима (у Новом Селу се помиње неки Најман, члан Комисије за колонизацију).

Позната је ситуација Баната под турском влашћу (од 1553. до 1717), са баруштинама (ту близу Алибунарско-иланџанска мочвара), са пуно дивљачи, шума, честара и густиша (турски путописац Евлија Челебија описује ковински предео у овом смислу), ненастањен, са ретким становницима, који станују по земуницама. Панчевачки диштрикт је у то време, у ствари, и најмање насељен. са укупно око двадесетак настањених места. Тек реорганизација Баната под његовим првим гувернером, грофом Клаудијем Флоримундом Мерсијем, са мерама исушивања мочвара и прокрчавањем пустара и другим санационим мерама, те интензивном колонизацијом и оснивањем нових места, те учвршћења старих, значи корак напред. А оснивање Војне границе 1764. године јесте даљи корак ка просперитету ове иначе плодне равнице. Ту уопште није од неке важности да ли се у селу или његовој околини дошли неку деценију раније или касније Срби или Румуни. Чињеница је да се они 1765. године налазе у Новом Селу на садашњем месту.

По свој прилици да је српско становништво раније настањивало насеље према Долову, у Великој долини (Valea Mare — свега се на једној немачкој карти ова означује као Pfefferthal ,,папрена долина,, а у традицији сеоске микротопономастике овај назив не постоји), са свега неколико десетина домова, што значи и толико породица. Али су и Румуни присутни од самог почетка, а можда и у првобитном насељу у Великој долини (доказ за то била би истоветна породична имена у Новом Селу и Долову). По свој прилици и у другом насељу, на супротној страни, према Црепаји, Зелдошу, а као доказ могле би бити породице са румунским именима у Црепаји. Деоба румунског становништва села, и то у правој линији, с једне и с друге стране великог пута, на Гилезане (према Зелдошу—Црепаји) и Царане (према Долову—Великој долини), могао би бити други аргуменат у прилог реченог.

Чињеница је и та да војне власти 1767. године премештају  из Панчева 43 румунских породица у Ново Село, те овима даље учвршћују ово место. Исте 1767. године у селу се наводе имена три свештеника: Шербана Поповића, Радула Поповића и Јање Трандафиловића, од којих су прва два очиглeдно били пореклом Румуни (на почетку XIX века помиње се . у селу и свештеник Сава Поповић, који има видну улогу у градњи нове цркве 1805. године и који 1811. године оставља и белешку, на румунском језику, на корицама једног Маргарита, у цркви, такође на румунском језику); трећи свештеник је очигледно био српско-православни, а по презимену, по свој прилици, цинцарско-румунског порекла (истог порекла је у селу и фамилија Зега, врло угледна и богата, а која се издаје за српску). То је, у ствари, било време српско-румунске црквене хијерархијске заједнице под окриљем Карловачке митрополије (ту су потпадали не само банатски, већ и ердељски и чак и удаљени буковински Румуни), те је црква била заједничка, с тим што се служило алтернативно на црквенословенском за Србе, односно на румунском за Румуне. А пошто је ова заједница почела већ на прагу XVIII века, а и због састава становништва у селу, иста је ситуација морала бити и у првобитној сеоској цркви, евентуално, већ по оснивању села, саграђена од набоја и покривена шиндром. Присуство два румунско-православна попа Поповића (познато име и код Румуна), и трећега Саве, који оставља и трага о свом пореклу, говори неоспорно о томе. Што је стара црква имала за храм ,,великомученика и краља Стефана Дечанског,,, уопште не збуњује, јер је поменути краљ канонизиран и проглашен за свеца српске цркве, а у ери црквеног заједништва то никоме није могло да засмета распре између Срба и Румуна и тежња за одвајање дошле су тек у наредном веку, после 1848. године и новог концепта о нацији и националном).

Из тог периода (1787) имамо на поменутом Маргариту (в. о овоме, као и о белешкама попа Саве Поповића, односно српског попа Кнежевића из 1784. године, више у поглављу о култури) и лепу забелешку новосеоског житеља Матеја Ортопана (дакле, Румуна по народности), који је тај Маргарит и купио (за 9 форинти), за спомен својих родитеља Барбула и Марике; интересантно да је забелешка на црквенословенском и помиње црквени храм истога Стевана Дечанског, из исте старе цркве (храма нове цркве, од 1805. године, јесте Св. Тројица, па Духови — тенденциозно писање српских житеља, у једном документу у карловачком Митрополитско-патријаршијском архиву, сада САНУ, из грешне 1866. године, када су српско-румунске распре биле у пуном јеку одвајање румунске цркве, под Шагуном, из окриља српске, уследило је већ 1864. године, а у Новом Селу је завршено тек десет година касније — и у коме се на сасвим пристрасан начин при казују нека права и примати, ваља разумети у контексту времена, а нипошто буквално).

Турска окупација Баната (Темишварски пашалук) нас непосредно не занима. Евлија Челебија (1611—1682), у својим књигама путовања (10 томова) говори о темишварском ејалету (вилајету), који је, даље, подељен у 6 санџаката и око хиљаду уситњених феудалних отоманских поседа (фиефа), названим зијаметима, нешто касније цео пашалук (ејалет) постаје вакуф (верски посед) Мехмед паше Соколовића. Међу банатским санџакалима (ливане) помињу се и панчевачки и бечкеречки. Ново Село је, у сваком случају, било у то доба пустара (ако је на овом месту, као што кажу неки мађарски историчари, некада и могло бити неко насеље, оно је било потпуно ишчезло). Ратови између Аустрије и Турске воде се повремено, са променљивом срећом. Петнаестогодишњи рат (1683—1699), завршен карловачким миром, значио је за Аустрију повратак целе Угарске, која је дотле била под турском влашћу, али без Баната (продор аустријске војске у Србији и њено повлачење проузроковало је велику сеобу Срба 1690. године). Међутим, тек ће нови поход под Евгенијем Савојским (1716—1718), завршен пожаревачким миром, значити крај турске власти у Банату (Аустрија добија и северну Србију и Олтенију, које задржава до београдског мира 1739. године). Банат се реорганизује и колонизира. За време Турака је, по свој прилици, у Банату, нарочито у његовим равничарским деловима, било нешто Срба, а у планинском делу румунског сточарског становништва (Турци су од 1641—1646. године населили у пределима банатских рудника, уместо одбеглих саских рудара, Олтенце, као вичне рударству за Ново Село је ово од неке важности, јер ће се од ових, стварањем Војне границе 1764. године, један део, тзв. ,,Царани,, , настанити и овде, чак је можда већина новосеоског румунског живља овог порекла). После напуштања северне Србије и Олтеније, београдским миром 1739. године, дошло је до новог насељавања у Банат и Срба и новог вала Олтенаца. Колонизације су настављене и даље. Стварањем Војне границе 1764. године, досељено је у Банат поприлично румунских породица из Ердеља. Али су у каснијим деценијама колонизације фаворизовале у првом реду Немце. Било је чак и присилног исељавања осталог становништва и евакуисања читавих насеља да би се Немцима направило места. За нас је од посебне важности директива Ратног савета бечког двора од 19. XI 1765. године, у којој се изричито каже да може ,,да се даје земља Србима и Власима у пределима Немачко-банатске регименте само ако ова није потребна Немцима,,. Исте године царица Марија Терезија забрањује даље усељавање Румуна у Војну границу (баш због форсираног колонизирања Немаца — Срби су били изузети због раније добијених, а касније потврђених, царских привилегија).

После познатих битака код Сенте и Петроварадина, крајем августа 1716. године, аустријска војска опседа Темишвар, а турски гарнизон (од 18.000 војника, са 200 топова) капитулира 13. X 1716. године. Према претходном обећању, у преговорима пре капитулације темишварског гарнизона, Турци су, пошто су оставили ратну опрему, ослобођени и спроведени путем Темишвар—Дета—Вршац—Алибунар—Панчево (дакле, прошли су и кроз место будућег села), те према Борчи, где су пребачени преко Дунава. Постављањем генерала Мерсија за команданта и гувернера Баната, значи уводење војничке власти овде, све до 1751. године. Иначе, Банат у целини остаје, све до 1779. године, као крунски посед, под бечком комором, упркос ревендикацијама угарске Дијете за јурисдикцију над овом покрајином. Међутим јужни Банат, са појасом од неких 70 км од Дунава (све до Уљме, Добрице и Перлеза) постаје 1764. године граничним кордоном (Банатска војна граница) за одбрану од нових турских упада (ова је развојачена тек 1872. године). То је нови режим сељака-слободњака (у Провинцијалу има грофова и спахија), са земљом коју обрађују (али нису њени власници, све до 1851. године), али су и наоружани и врше војне ,,егзерцире,, , у црквеној порти или другде, или вежбе из гађања, на ,, шицерају ,, , изван села. Команда чете, са стражом, управља местом (у Новом Селу је била стационирана 9. Чета Немачко-банатског пука из Панчева).

Касније ће подофицири бити и председници општина. Војне власти, заједно са црквеним властима, надзиравају, непосредно или преко специјалних инспектора, рад школа, ,,немачких,, (граничарских) или националних. У општини је и непосредни судски орган, командант чете, који држи ,,рапорте,, о распрама граничара. Казне се састоје и у физичким облицима (тзв. шибе), а до 1848. године се смртне казне у Граници врше, по војничкорн закону, одсецањем главе сабљом. Породични живот граничара — да би их власти имале на окупу и лакше мобилисале, односно водиле бољу евиденцију одвија се у тзв. породичним задругама (,,кућна заједништва,,), тј. деца се нису смела одвајати, без посебног одобрења војних власти, од родитеља, тако да су домаћинства била врло бројна. Свака је задруга имала на уживање, и обраду (то је опет била предност породичних задруга), одређену ,,сесију,, земље од 12, па 18 и, најзад, 24. кат. јутра обрадиве земље и пашњака (сточарство је, нарочито код румунског живља, било врло бујно). То је био режим у коме су делали и живели и Новосељани, од оснивања села, 1765. године, и његовог инокорпорирања у Војну границу 1767. године, до развојачења исте (1872).

 На предлог грофа Мерсија, аустријски цар Карло III одобрава 28. ВИ 1719. године статут о политичкој управи Баната. Цео Банат је подељен на 13 диштрикта и више војних јединица на челу са земаљском администрацијом у Темишвару. На овом терену био је бечкеречки диштрикт, с једне, те панчевачки, с друге стране, са врло проређеним становништвом (сам Бечкерек је 1717. године имао свега око 100 кућа, са око 400 становника, а град Панчево, исте те године, свега 70 кућа, са свакако још мање становника у целом панчевачком диштрикту је у том моменту било свега 19 насељених места, са свега 776 кућа). У другом периоду, оном Војне границе (1764—1872), цивилна управа скоро потпуно замире (појавиће се, у неким формама, пред 1848. годину и, нарочито, иза тога, када је већ граница као институција преживела, али без неке нарочите сврхе, јер је турска моћ све више сплашњавала). Круте војне форме управљања и полувојнички начин живљења становништва притискују ове, ипак, слободне сељаке (у поређењу са онима из Провинцијала). Кратак период цивилне власти (1751—1764) брзо је прошао. Рат од 1737. године, са новим турским упадима у Банат и пустошењем насеља, осећао се и у овим крајевима, а још више аустријско-турски рат од 1788. године, када су Турци упали у Панчево и јужни Банат, па и у Ново Село, те, међу осталима, спалили и постојећу цркву-брвнару (по акту-жалби српског живља митрополиту од 1866. године, а по сећању реконструисаним догађајима, ову су запалили ,,два Румуна,, из села, у дослуху с Турцима).  

Дакле, ,,ново село,, постало је од два нешто старија села. Насеље Зелдош (назначено на немачким картама и као Солташ), било да је било насељено или не, постојало је од раније. Евлија Челебија га у својим путописима наводи непосредно и каже да ,,припада Алајбегу,, (што би значило да је било настањено). Иначе, нешто даље се наводи и Мала Зрепаја (поред села као таквог). Поменути турски путописац, у наставку текста о Зелдошу, каже дословно још и ово, што је од важности за стање на овом терену у то доха: ,,На овој равници нема камена ни у величини зрна од пасуља, а трава тако бујно расте да се у њој не види коњаник,, (то је речено 1660. године). Неки аутори, пак, ово насеље наводе као ,,српско насеље Стари Зелдош,,.  Место је, иначе, 1776. године, на Гризелинијевој карти, означено као пустара, ненастањено (Soldasch prae).

Друго насеље, у Великој долини (Valea Mare), где се и сада откопавају цигле и ћерпић, познато је данас у селу само под овим називом. Као ,,Папрена долина,, (Pfefferthal) појављује се само на карти у атласу Корабинског из 1800. године. Иначе је то место познато и као ,,њиве Женара,, (locurile Jenarilor), по породици која је тај комплекс имала касније у поседу (у монографији Петровог Села-Владимировца наводе се, ближе овоме селу, и ,,бунари Женарових,,, финтиниле Јенарилор,по истој породици). На картама је то место означено (из турског периода) као Мали Долови (негде и Мали Полови), за разлику од Великих Долова (или Циганске долине), где је настањено место Долово као такво. Већ на Гризелинијевој карти од 1776. године је то напуштено место (Мали Полови Пред). Инсистентно се на картама у послетурском периоду појављује локалитет Брун, на путу Алибунар—Панчево, ближе првом (поред неколико насеља које се појављују у троуглу Панчево—Долово—Црепаја , као Ола, Гебедаровац—Говедаровац, Веровац, Јеновац, Кословац). Тако се на Мерсијевој карти од 1723. године ово место појављује као Брун, вероватно (на немачком) ,,бунар,, ,,извор,, а на службеној (и још негде) карти од 1761. године означено је као Прун (на румунском би то била ,,шљива,, , мада је немачка етимологија вероватнија), те је приказано и као поштанска станица (Poststazion), што је вероватно и било. То је отприлике и садашњи положај села и бар неки наговештај зашто су војне власти баш ту планирале ,,ново село,, (велики пут, поштанска камбијатура и, евентуално, снабдевање трупа између два стратегијски важна пункта као што су били Панчево и Али бунар).  

Да видимо најстарије помене о селу, његово бележење на картама из XVIII века, аутографске белешке из села из истога века, те најстарије становнике села забележене у црквеним матичним књигама (почевши са 1793. годином), те у једном документу из 1799—1800. године и, најзад, прве становнике забележене у службеним матичним књигама (општинским, почевши са годином 1895).

Разуме се да Новог Села нема у Печком катастигу од 1660—1666. године, јер није онда ни постојало. А нема га такође ни у једном попису диштриката, на латинском језику (Conscriptio districtuum), сачињеном у задњој деценији XVII века (око 1690—1700), а који је пронађен у збирци Марсиљи (Marsigli) у Болоњи и у коме се налази око 390 насеља у Банату, од којих 16 у панчевачком диштрикту (меду којима, на пример, Старчево, Надео, Омољица, Брестовац, Плочица, Ковин, Дериблат-Делиблато, Вреле, Дубовац и др.).

Наравно, да Новог Села нема ни на Мерсијевој карти од 1723. године (ту је само Прун и Далова, евентуално Долово), ни на карти од 1761. године (а има Долова и Селтоша). Тек се на Гризелинијевој карти од 1776. године село појављује под називом Нова Села (Нова Селла), док су Зелдош и ,,Мали полови,, према Долову дати као ненастањени. На званичној карти од 1783. године место се појављује као Новосело, а на карти атласа Корабинског од 1800. године оно је троструко обележено: Неудорф , Пфеффертхал Новасзелла (припадајући, разуме се, 12. панчевачкој регименти).

Ево и службених назива села од XIX века до наших дана:

1853:Neudorf (на ,,генералној,, карти Српског војводства  Тамишког Баната, коју су израдили гроф Коронини--КронбергЕ. фон Фридберг)

1854:Ново Село (у приручнику о Српском војводству и Тамишком Банату, објављеном, на немачком језику, те године у Темишвару)

1859:Satu Nou (у грађи за историју банатских села коју објавијује ,,Јавор,, 1880. и 1881. године)

1878:Ujfalu (у статистичком годишњаку, на немачком, под насловом Torontaler Compass, у редакцији Л. Јоклиа, штампаном  у Кикинди 1880. године)

1882:Réva-Ujfalu (на немачкој карти Semlin mid Pancsova,штампаној те године)

1902:Bánát-Újfalu (код П. Балога, Népfajok Magyarországon,у Будимпешти, те године)

1922:Банатско Ново Село (у Административној подели према  Уредби о подели земље на области од 28. IV. 1922. године)

Из друге половине XVIII века имамо и неке аутографске забелешке свештеника и становника Новог Села, на црквенословенском и румунском језику, на које је вредно указати.

С краја XVIII века имамо две забелешке у старим црквеним књигама и једну с почетка XIX века, које не казују неке суштинске ствари, али су интересантне саме по себи због датума када су записане:

1) 6. фебруара 1784. године (на корицама једне Казаније на румунском) поп Лазар Кнежевић из места ,,парох Ново Селоа,,  даје забелешку на црквенословенском о тој ,,светој књизи,, (ту је наведен и храм старе новосељанске цркве, ,,великомученик и краљ Стефан Дечански,,   чињеница да је то написано на једној књизи на румунском језику неоспоран је доказ да је црква служила у то време и Србима и Румунима).

2) 4. октобра 1787. године стоји и забелешка, на другој црквеној књизи, Маргариту (на румунском језику, иста црква, исти храм, Стефан Дечански) да је исту купио Матеј Ортопан, житељ новосељански, по цени од 9 форината и 17 крајцара (белешка је на црквенословенском).

3) 5. августа 1811. године сеоски свештеник ,,Сава,, Поповић (,,парох Сатулуј Ноу — парох Новог Села пише забелешку, на румунском језику (ћирилским словима), о старини те исте књиге (Маргарита), којој он даје неких 600 година (без икакве основе, иначе).

Ево и преписа прва три мештана (рођених, венчаних и умрлих) у најстаријим сачуваним црквеним књигама:

И Протокол крштених (Написаније крешћ¹јемих) из 1793. године (најстарији сачуван):

1) јануара 1793: рођен је Василије, син Павела Судома и супруге му Неранче — кум Игнатије Богданов, а свештеник Живан Јоановић.

2) 4. јануара 1793: рођен је Тома, син Опре Стамене и жене му Теодосије — кум Константин Говедар, свештеник Петар Михаиловић.

3) 9.јануара 1793: рoђена је Стана, ћерка Илије Панчевана и матере јој Букуре — кум (неназначен), свештеник Живан Јоановић.

ИИ Протокол умрлих (Написаније умирајушћих) из 1813. године (најстарији сачуван): 

1)17. децембра 1813: умире Блаж Мартинов, сахрањен од свештеника Прокопиуса Михаиловића.

2)17. децембра 1813: умире житељ ,,новоселски,, Петар Јован Радо, а сахрањује га свештеник Прокопиу (сиц) Михаиловић.

3)16. децембра 1813 (биће да је накнадно уведена): умире Персида Константин, а сахрањује је исти Прокопио Михаиловић.

Примедба: под II. 3 очигледно да се ради о становнику Рому (Циганину), а то значи да су они настањени у селу врло рано, можда још у XVIII веку.

Пошто се у селу ради, углавном, о тзв. ,,румунским,, Ромима (којима је румунски језик и матерњи), није искључено да су они дошли заједно са румунским становништвом (из било које од три групације: из Олтеније, Ердеља, или, пак, из североисточног Баната, садашњег румунског).

III Протокол венчаних (Написание венчаемих) из 1825. године (најстарији сачуван): 

л) 9. маја 1825: венчава се Михаил Зембран, из Перкосова са Маријорн, ћерком Ђорђеа (сиц) Тођераша, из Новог Села — кум Стефан Тома,  из  Долова, а венчава их свештеник Атанасије Јоановић.

2) 12. маја 1825: венчава се Јоан/н/ и Фишћа из села (по други пут са удовом Ан/н/ом, ,,бивша супруга,, Александра Стурзе — кум Јоан/н/ Малица, из села, а свештеник Прокопије Михаиловић.

3) 23. маја 1825: венчава се Живан Стојанов, из Томашевца са Јулијаном, ћерком Пантелејмона Поповића — кум Данило Перков из Томашевца, свештеник Атанасије Јоановић.

Иначе, црквене књиге, по некирн прописима, воде се тек после 1789. године, када је објављен (6. јуна) рескрипт Ратног савета бечког двора, којим се свештеници обавезују да уредно воде евиденцију о рођеним, венчаним и умрлим. Исте године и карловачки митрополит пренаша ову наредбу подређеним му епископима, а ови протопрезвитеријатима, те парохијама. Већ наредне (1790), најкасније 1791. године, налазимо такве књиге у црквама на овом подручју. Биће да је у Новом Селу било ових књига у црквама и из ранијих година, али су оне  по предању (информација је добијена од месних свештеника пре више деценија)  уништене у рату 1848—1849. године (опет на основу усмене традиције, ове су протоколе тада спалили неки Младен и Ференђану).

Иначе, слубжбене матичне књиге, по општинама, уводе се у Угарској 1. октобра 1894. године, а устанвољене су законским чланом XXXIII/ 1894. године, односно наредбом министарства просвете и вероисповести бр. 38633 од 24. VIII 1895. године. Такође су законским чланом XXXI/1894. године (наредба бр. 2020 од 29. ВИ 1895. године) донете уредбе о грађанском браку, те законским чланом XXXII/1894. године о вероисповести деце из мешовитих бракова.

Ево прва три становника Новог Села, по службеним матичним књигама:

I рођени (1895):

1) (Поништено).

2) 1. октобра 1895: Малица Јанош (Јоца) пријављује рођење ћерке (име није стављено) Јована Малице (25 година) и Олимпијаде Ердељан  (26) — у напомени дато име девојке: Наталија.

3) 30. септембра 1895: Малајмаре Иштван (Штефан) пријављује рођење ћерке Маринке од оца Тодора Малајмаре (20) и мајке Јулке   Крајњан (18).

4) 30. сетпембра 1895: Бољанац Коста пријављује рођење сина Радована; отац Коста Бољанац (29) и мајкаАна Малица (26).

II венчани (1895):

л) 13. октобра 1895: венчава се Петар Павковић (рођен 1866.године), из Долова, са Драгом Косанић(рођеном 1876. године) из Новог  Села.

2) 6. октобра 1895: венчавају се Гергељ (Глигорије) Бољанац, из села (рођен 1876. године) и Кристина Маришеску, такође из села (рођена 1879. године).

3) 27. октобра 1895: венчавају се Петар Рошкулец, из места (рођен 1875. године) са Илоном (Јеленом) Радованчев, из места (рођена 1875. године).

Примедба: Очигледан је покушај мађарског матичара (Каролиа Киша) да крштена имена транскрибује на мађарском. Интересантно је и то да се  младенци и кумови, мада Румуни, потписују ћирилским словима, а тек понеки латинским, и то мађарским правописом, што треба да значи да нови румунски латинички правопис и азбука (службено уведени у Румунији тек 1860. године) нису још стигли до угарских крајева, те су вероватно и деца у школи учена да пишу румунски са ћирилицом (иначе, румунска ћирилица  коју је српски комедиограф Јован Стерија Поповић, 50-тих година прошлог века, иначе, сасвим неприкладно, окрактерисао као ,,једном од најсовршенијих у Европи,,  датира из XV или XVI века, а у словенским рукописима на територији Румуније свакако још од раније).

III умрли 1895:

1) (Поништена страна — прецртана).

2) 1 октобра 1895: Савета Павлишки пријављује смрт Иштвана Павлишког, старог 43 године, број куће 112, који је издахнуо 30. септембра око 3 сата.

3) 4. октобра 1895: Сава Стојанов пријављује смрт Ангелине Стојанов, од 3 недеље, која је умрла 3. октобра око 5 часова (бр. куће 1121).

4) 8. октобра 1895: Сава Смољан пријављује смрт Иштвана (Јована) Лазарова, у 40. години живота, који је урнро 8. октобра, у 9 сати увече.

Примедба: И овде видимо мађаризовање крштених имена, мада као матичарски службеник потписује познати публициста и песник Коста Царина, који пише на мађарском (в. поглавље о култури) и који се и сам потписује као Czarina Szilard, али који је свакако знао сасвим добро своје суграђане и њихова имена, што може да значи да је било неких инструкција власти у овом смислу, што не би било зачуђујуће, јер се тада већ увелико спремала велика прослава хиљадугодишњице мађарске сентиштванске државе (прослављена 1896. године), а која је била усмерена против осталих, немађарских народности у земљи, у смислу доказивања мађарске државности.

Најзад, мимо матичних књига, црквених и службених, меду најстаријим изворним документима који се односе на ово село, јесте и попис новосељанских домаћинстава, са односним некретнинама, који је састављен 1799. године, а преписан 1800. године (чува се у Историјском архиву у Панчеву). Ево прва три становника села по овоме попису, са земљом коју су имали у поседу (њихова породица, свакако на задружној основи):

1) Марин Балој (17 јутара)

2) Јефта Пандуров (25 јутара)

3) Григорије Дудулец (79 јутара)

 

У својој двовековној историји, Ново Село је преживљавало неколико режима, разне административне промене, ратове (и оба светска) и друге догађаје. Да сагледамо неке од ових момената, хронолошким редом.

Рађање села, видели смо, почиње са оснивањем Банатске Војне границе (1764). Село је било инкорпорирано у Граници са 9. Четом панчеваћког 12. Нерначко-банатског пука, чија је (генерална) команда била у Темишвару (једно време је панчевачки пук припадао и петроварадинској граничарској бригади). Седиште команданта места (тј. чете) било је у садашњој ,,општини,, (општинској кући). Ту су се држали и рапорти, тј, суђења, пред командантом чете, који је обично био поручник (лајтнант); из места је био неки ,,оберлајтнант,, Рошкулец (који је и сахрањен на новосељанском гробљу). Не знамо где је било место за егзерцире граничара, али је ,,шицерај,, (стрелиште) било негде изван села, према садашњој шуми. Граничарска униформа 12. панчевачке граничарске регименте била је: капут (мундир) затвореномрке боје, небоплаве ознаке на оковратницима или цели оковратници (код подофицира и официра) у овои боји, чакшире узане и отвореноплаве боје, са белим дугметима.

Сваки је граничар чувао своју униформу и оружје с којим је био задужен. Ово је стање трајало, са извесним прекидима и преиначењима у догађајима око 1848. године, све до 1872. године, када је Граница формално укинута.

Аустријско-турски рат од 1788. године био је прво ватрено крштење граничара. Не знамо тачно како се то одвијало непосредно у селу, али је те године турска војска заузела село и запалила цркву (и изгорела црквене књиге и документа). Знамо да се становништво Панчева те године повукло пред Турцима, те претпостављамо да је тога било и овде, тим пре што је село било граничарско.

Значајних догађаја до 1848. године немамо. Немамо тачних података шта се у селу збивало те године, али сигурно је да је српско становништво било уз српски покрет, тим пре што је Панчево постало, у неку руку, главно упориште овога (ту долази и патријарх Рајачић, Ђорђе Стратимировић и војвода Стеван Шупљикац). Биће да се румунско становништво односило више пасивно имајући у виду и опште држање банатских Румуна у овом сукобу (лугошки сабор, на челу са Јефтимијем Мургуом, симпатије према мађарском покрету и захтеви црквеног одвајања од карловачке митрополије). Одмазде и паљења које су српски устаници вршили у Светом Михајлу (данас Локве) и Уздину те револуционарне године, јесу доказ више у прилог овом тврђењу. Међутим, Ново Село ће осетити војничку чизму у два маха. Одмах после Нове године 1849. генерал Киш напада са мађарском војском Панчево, али после познате Наделске битке, Мађари бивају одбачени те се како се наводи у аналима овога рата — главнина Кишове Војске повлачи према Новом Селу. Други налет мађарске устаничке војске завршава се, међутим, заузимањем Панчева, 8. маја 1849. године. И ова је војска прошла кроз село. Биће да су и овом приликом многи Срби из села били у избеглиштву. Мађари се повлаче из Панчева ноћу између 9. и 10. августа 1848. године. Из тог времена постоји у селу усмена традиција да је неко (вероватно од Срба) дочекао мађарску војску са узвиком ,,живео краљ,, (Eflyen a kirdly) и да му је на лицу места одрубљена глава. У то време, вероватно, пада и ново спаљивање црквених књига, а и чињеница да се ово приписује двојици Румуна (Младену и Ференђану), говори о држању ових у рату. После пропасти мађарске буне (после вилагошке битке) 8. септембра 1849. године у Панчево улазе, долазећи из правца Темишвара (значи преко Новог Села), три батаљона Немачко-банатског пука, с артиљеријом.

После ових догађаја, формалним проглашењем Српског војводства и Темишварског Баната, као посебних административних јединица (мада, ускоро, покривене тешким Баховим апсолутизмом), у Граници настаје слободнији живот, са тежњом ка цивилној управи. Сељаци-граничари постају власници земље (1851) и војничка стега попушта. Панчево постаје све више седиште административних, цивилних и судских власти (иначе, као слободан ,,царски,, град, оно има своју ,,комунитетску,, управу, са судовима, пореским звањем, грунтовницом, сирочадским столом, санитетским одељењем и полицијом).

Што се тиче црквене јурисдикције, Ново Село, заједно са Панчевом, потпада под темишварску епископију, те под карловачку митрополију (која је после 1848. године подигнута на ранг патријаршије). Владика је водио рачуна не само о свештеним лицима, већ се бринуо и о постављању учитеља (за време Војне границе, у договору са војним руководиоцима), о изградњи и оправци цркава, а и школа, те о организовању и координирању наставе у школама, са обавезном веронауком (катихизисом). Румуни, пак, са ове територије, укључујући и Новосељане, потпадали су, црквено, под вршачку епархију (која је основана још 1791. године). 1866. године оснива се за Румуне посебна, карансебешка епархија, те 1868. године бивају ту прикључени и Румуни са ове територије. У Новом Селу је од самог почетка било по два или три свештеника. Крајем прошлога века ту је пребачен и румунски протопопијат (који је раније био у Панчеву, Долову и Уздину), те је ту његово седиште остало до наших дана. Црквено одвајање Срба и Румуна (започето и добијено још 1864. године, када се, под Андрејем Œagunom, оснива ердељска митрополија, са седиштем у Сибиу) у Новом Селу започиње 1872. године, а завршава се 1875. године (две године касније Срби граде и посебну цркву).

Аустро-угарском нагодбом од 1867. године — мада се Граница укида формално тек 1872. године, али задњих година она скоро да нема више никакву функцију нити власт — почиње нова ера, она мађарске предоминације, и мађарског језика, наравно. Те године се оснивају жупаније и на територији Војне границе, са срезовима и општинама. Ново Село припада бечкеречкој торонталској жупанији, са среским звањем у Панчеву. Жупаније, на челу са великим жупаном и поджупаном, имају најшира овлашћења, са подређеним им конгрегацијама и повереништвима и административним одбором. Ту је била и судска власт (са урбаријалним, властелинским, цивилним, кривичним и стечајним судовима), сирочадски сто и финансијско звање. У Панчеву су биле, мање разгранате, ниже, среске инстанце административне и судске управе.

Ново Село је преживело и први светски рат, масовним учешћем, путем присилне мобилизације, на разним фронтовима, нарочито на италијанском и руском фронту (ту су, од заробљеника, неки учествовали и у Октобарској револуцији, као Никола-Ника Лауташ—,,Фарбар,,, Милтуин Милитаров—,,Шпенглер,, и др.). Не зна се тачан број погинулих Новосељана у првом светском рату, али их је сигурно било доста (пред српском црквом је у међуратном периоду подигнут ,,крст,,, споменик палим Србима из села у овом рату).

Затечени административни систетм, жупанијски, животарио је, у другим условима, и после стварања Краљевине СХС (односно Југославије), све до 1927. године. 1919. године, после разграничења према Румунији, створена је нова жупанија, Торонталско-тамишка, са срезовима (на овом терену) великобечкеречким, великокикиндским и белоцркванским. Панчево (где је припадало и Ново Село, као подређена опœтина) и Вршац, као бивши слободни градови, имали су своју посебну аутономију у рангу жупанија (овај статус укинут је 1925. године). Иначе, Војводина је, после 1919. године, имала своју, ограничену, ипак, аутономију, са посебном владом (која се касније укида). После Октобарске и Мађарске револуције (1917. и 1919. године) нека гибања осећају се и у Новом Селу, нарочито на изборима од 1920. године, када се појављују и комунисти (,,синдикалисти,, — међу њима Јефта Товладијац-Ротар, Лазар Оморјан-Галан, Мита Милитаров-Долцан, Никола-Ника, Чебзан-Лунгу и др.).

1927. године проглашене су у Краљевини СХС области, те Ново Село бива укључено у Београдску област (која захвата део Шумадије и пределе уз Тису, са војвођанским градовима Панчевом, Великим Бечкереком и Великом Кикиндом). За Ново Село срез је био (и остао и иза тога) у Панчеву, са свим административним, судским и војним надлештвима. 1929. године, после 6-то јануарске диктатуре краља Александра и проглашења Краљевине Југославије, ствара се Дунавска бановина, са Панчевом као срезом. Отпори радикалској, централистичкој и великосрпској политици режима тога времена осећају се у селу бар на изборима опредељењем, увек великом већином гласова, за опозицију (Давидовић Мачек, те Дуда Бошковић као посланик на листи ове странке). Румунска интелигенција, учитељи и свештенство, као и имућни сељаци у селу, пошто су се покушали везати   без неког успеха међу Новосељанима — за тзв. Румунску странку (1923—1929. године, укинута после 6. јануара), опонирају званичној политици сопствену дисидентску и националистичку политику. Пред други светски рат, а нарочито после 1936. године, ову политику озваничује друштво (испочетка културно, са просветитељским циљевима) ,,Астра,, .

Иначе, ови елементи ће, углавном, бити и носиоци колаборационистичке политике за време немачке окупације (1941—1944).

О другим посебним догађајима, видовима активности и акцијама у селу, говори се посебно (у засебним поглављима, а и у хроници догађаја, на крају). Да овде само поменемо неке од најважнијих, у кратким цртама.

Од усмених предања, забележених деценијама уназад, наведимо нека, интересантнија.

Некада се пшенични хлеб користио врло ретко, већ претежно проја и качамак (мамаљига). Људи су били и слаби земљорадници; у почетку су им војне власти (то важи првенствено за Румуне, који су били добри сточари-овчари, а имали су и ергеле коња, стада волова и крава) давале земљу на обраду на силу, чак са батинама (по туру, ђачки) да би земљу примили. Негде почетком прошлог века су зими стоку, нарочито овце, држали у ,,торини,, на улици, са тулузином и одговарајућом зимском хра- ном, са ватрама, пићем и шалама. Земљу нису ђубрили, већ су стајско ђубре бацали у рупама на крају села, одакле су га вукли Немци из Францфелда (касније су ово ђубре продавали овима са читавим колима као мерном јединицом).

У селу је постојала и ветрењача, која се одржала до почетка нашег века. А постојале су и суваче (млинови на ,,суво,,, са жрвњем). Постојала је и уљара (,,олајница,,, приватна, свакако), где се цедило уље, најпре од семена лудаја, а тек касније и од сунцокрета. У селу су постојала два млина (моторни, на месту садашњег, модерног, и други на путу за Владимировац, парни, који је држао неки Јеврејин Коби).

За време харања колере Ијуди су мазали рамове прозора и врата са белим луком као превентивним средством. Иначе су заразне болести, нарочито шуга, узимале великог маха, због тешких хигијенских прилика.

На месту ,,старог шинтераја,, , према шуми, био је крематоријум за угинуле животиње (коње, краве и говеда, овце, псе).

Забележимо и неке од службених података:

Не зна се тачно када је установљена пошта у селу, али се верује да је једна камбијатура (мењање коња поштанских дилижанси) постојала у селу још почетком XИX века. Телеграф је, по свој прилици, уведен тек 1866. године, а телефон, преко железничке станице, чак 1896. године.

Угледна башта воћарства помиње се у селу још 1819. године.

1832. године изграђен је камени пут који иде кроз село на релацији Панчево—Вршац (он је постојао ту и раније, али биће да је био земљани).

У Ново Село су се пресељавале, у више махова, читаве породице из Овче, због честих поплава (излива Тамиша и Дунава) које су захватиле то село. Чак им је општина дала и читав део атара за обрађивање. Тако у једном циркуларном писму, од 30. III. 1895. године, новосељански румунски прота тражи прилоге за припомоћ овима који се налазе у селу (а и у Београду, Земуну и Панчеву).

Желемичка пруга (што значи и станица у Новом Селу) Панчево—Владимировац (пруга број 186) довршена је и пуштена у рад 1896. године.

После првог светског рата, у два маха, вршене су колонизације у селу (1922. и од 1929—1934) тзв. добровољаца (из првог светског рата, против Аустрије) из Лике, али и из Босне и Црне Горе. Ови су настањени на тзв. колонији на Дудари, а и на црепајском путу.

 

Забележимо још неке моменте, опет по сећању старијих људи (у прошлим деценијама): негде 1912. године у селу је беснео оркан који је обарао дрвеће. Према Долову био је ,,шпитаљ,, (болница), који је касније био и нека врста дома стараца или прихва]илиште за сеоске бескућнике. Задњих година рата (1917—1918) била је у селу велика епидемија шуге, тако да су је ,,сви,, имали. Почетком века у селу се појављују прве вршалице (на коњску вучу, а касније самоходне). Трактори се појављују 30-тих година (а нешто пре тога и машине-косачице, најпре без везивања, а после и самовезачице). Село је (доскора) имало своју циглану (на тромеђи атара Ново Село-Францфелд /сада Качарево-Панчево), али су сељаци обилато правили и пекли цигле у ,,циглани,, . крај села, према Црепаји; одређени број комада цигала морао се обавезно давати, као допринос, општини, која је тај материјал користила за јавне зграде. Многи су правили черпиће (непечену циглу) и у свом дворишту (у мањим количинама, јер је земља, глинена иловача, била сасвим погодна за ово). Први аутомобил је прошао кроз село после првог светског рата, негде око 1920. године, а 1925. године било је у селу око 30 вршалица (приватних); десет година касније у селу има 3—4 тешких трактора за вршење, те број вршалица опада (има их око 20).

Vrh