Место Култура Народно стваралаштво

Домаћа радиност и народно стваралаштво

Narodno stvaralaštvo u selu ispoljava se u dva vida: u smislu umetničkog stvaralaštva (bajke, pesme, poslovice), koje se prenose preko usmenog predanja, s kolena na koleno, i neka vrsta primenjene umetnosti, izražene u vidu domaće radinosti u vezi sa predmetima i svakodnevnim potrepštinama, a naročito s odnosom na tkalačku veštinu (ćilimovi, torbe, drugi ukrasni predmeti) ili razne vrste pletenja (naročito ukrašenih papuča). Neke naivne slikarske umetnosti, bar ne organizovane, nije bilo u selu. U zadnje vreme se u selu izveštilo nekoliko »molera« za unutrašnju dekoraciju soba, običnim zidnim bojama, sa ili bez mustre, sa puno živih boja i sa ucrtavanjem delova pejzaža, pa čak i figurama životinja ili nekih predmeta (nalazilo se, pre nekoliko decenija, i vanredno izrezanih i obojenih likova konja pred ulazom u štalu kod nekih darovitih zemljoradnika)

Što se domaće radinosti u užem smislu tiče, možemo slobodno reći da je ona — i kod rumunskog dela stanovništva, koji je vazda bio konzervativniji u ovom pogledu — danas potpuno zamrla. Napredak tehnike, gotovih fabrikata i konfekcije potpuno je istisnuo i predenje i tkanje i pletenje i druge vrste u prvom redu ženskih poslova. Ali su potpuno napušteni i neki zanati u vezi sa odevanjem, kao opančarski i naročito abadžijski i ćurćijski.

Od pokućstva i alata ne poznaju se naročito ukrašeni primerci, pa čak ni preslice. Sve je praktično i svrsishodno. bez suvišnih dodataka. A ako je baš do ukrasa, oni su se izražavali, bez nekih većih umetničkih pretenzija, nešto kasnije, kada su kuće počele da se malterišu, izrezanim ciframa u malteru i još doterane raznim bojama. Takođe su se doskora mogle videti lepo ukrašene fasade ambara za kukuruz, raznim privescima, izrezanim u drvetu, ispod strehe.

Kod Roma, naprotiv, veoma je živa domaća radinost. Oni izrađuju predmete u drvetu, u limu i gvožđu: vretena, preslice, kašike, stoličice i kolica (za decu), svirale, ili, pak, razne vrste mašica, kandži, pribora za roštilj i dr. Međutim, to su strogo namenski predmeti, praktični, rađeni bez ikakve mašte i pretenzija, u čisto komercijalne svrhe.

U zadnje vreme pojavljuju se u selu gvozdene i limene kapije, sa ogledalima i raznobojne, iscifrane, koje idu u preciznost i raskoš, ali koje, uopšte, ne deluju umetnički. Uz to, rade ih limari i stručnjaci.

Važnije je narodno stvaralaštvo u vidu usmene (narodne) književnosti u Novom Selu, i kod Rumuna i kod Srba (u prvom redu kod starosedelaca, koji imaju, na ovom tlu, dužu tradiciju). Možemo odmah konstatovati dve stvari: da su učestaliji sastavi u stihu prema onima u prozi i, drugo, da je tradicija narodnog pevanja, u prvom redu tradicionalnog, nekako razuđenija kod rumunskog življa ovde, što je razumljivo s odnosom na brojčani sastav stanovništva u selu u prošlosti. Međutim, i kod jednih i kod drugih, ipak, mali je broj tvorevina koje bi bile potpuno originalne. Pa čak i onda kada imaju takvih pretenzija, kada pesnik iz naroda opeva neki svoj lični bol ili, još bolje, stavlja u stih neki autentični događaj u selu, i onda se uklapa u sheme narodne poezije, u njen stil, ritam i prozodiju.

Narodno stvaralaštvo, prvenstveno pesničko, i to ono na rumunskom jeziku, sakupljano je poprilično, a delimično i objavljeno. Tako u zbirci R. Kriste (rodom iz Glogonja) i T. Margitićana (žitelja novoseoskog), pod nazivom Poezi poporale din Banntul iugoslav (Narodne pesme iz jugoslovenskog Banata), objavljene u Sibiu još pre rata (1939), nalazi se i 10 pesama sakupljenih u selu, mada ne mnogo autentičnih, osim, recimo, jedne koja govori o ovdašnjim devojkama:

Fetele din Satn-Nou (Devojke iz Novog Sela

Vind gainele cu ou — Prodaju kokosku na ja-

Banii-i daii pe la feciori Jima —

Sa le joace-n sarbatori. Te novac daju momcima

Da o praznicima s njima igraju)

Isti je autor iz Novog Sela (T. Margitićan) objavljivao u međuratnom periodu (u listu »Nadejdea«, na rumunskom jeziku, iz Vršca) i neke narodne bajke, ali, ćini se, u obradi i ne mnogo originalne. Prof. Radu Flora (u svojoj knjizi o ovdašnjem narodnom stvaralaštvu, Folclor literar banatean — (v. bibliografiju) pominje i čitav niz (na nesreću nezabeleženih) bajki koje je pričao neki deda po i menu Niku lu Sija (Nicu lu Siia), vanredno živih i maštovitih. 0 stanju tradicionalnog pesničkog narodnog stvaralaštva iznećemo neke zaključke polazeći od rukopisne zbirke istog autora, Lira bobocilor (Boboćanska lira — v. bibliografiju), sa oko 400 narodnih pesama, na rumunskom jeziku, sakupljenih u selu.

Najpre, može se konstatovati da se radi mahom o lirskim pesmama, i to pretežno Ijubavnim. Međutim, prisutne su i satirične pesme, šalajke ili poskočice, koje su se nekada kazivale (ne pevale) u kolu, a kasnije isključivo na svadbama i gozbama (i to od strane Ijudi koji su ih posebno znali i zbog toga i bili izričito pozivani na svadbu, pa čak i da ne budu u srodstvu sa domaćinom).

Ljubavne pesme zabeležene ovde, umesto naslova, prozvane su po imenima nekih ljudi, bilo da se radi o pevačima ili onima kojima su se te pesme sviđale i tražili da im se pevaju (a nikako nije to njen sastavljač, jer su to mahom i poznate pesme). tako, na prinier, pesma nekog Botosa (Sima Sakošan, umro oko 1920. godine), pesma nekog Komata (iz familije Bugarin-Omorjanu, ubijen 1903. godine). nekog Dulimana (umro oko 1925. godine), pa Gige Surdua (umro oko 1930. godine), nekog Guguljana (poznati pevać, umro 1904. godine), nekog Gogua (iz familije Krajnjan, umro pre 1914. godine); mnogo je pesama prozvano po nekom Niku Varađanu (u stvari, Nikolaje Bogdan, umro 1915. godine) ili Like Omorjana (umro pre neku deceniju, odličan pevač, a bio je hrom).

Neke pesme, tugaljive sadržine, opevaju nekada poznate pastire, te i nose imena ovih (a lui... — pesma toga...). Imamo tri poznata negdašnja čobanina u selu, koji su opevani ili čije su pesme (koje su oni najviše voleli) zadržane u svesti kasnijih generacija. Najpoznatiji je čobanin Čota, koji je opevan i u drugim, pa i malo udaljenijim selima, ali za koga se zna da potiče iz Novog Sela (pravo ime Stevan Venjac, ubijen oko 1915. godine; uglavnom se njegova smrt, u poetičkom ambijentu, i opevava). Drugi je poznati čobanin neki Stanču (umro, po nekima, 1938. godine, a, po drugima, u ludnici u Kovinu, ranije. i zvao se Stevan Stanču; pesme su ljubavne). Treći poznati čobanin iz sela, koji ima svoje pesme, i to čak čitav ciklus, jeste Dijana Robu (izgleda, izvrstan pevač, umro 1915. ili naredne godine).

Međutim, najautentičnije su svakako pesme, epsko-narativnog karaktera, koje opevaju neke značajnije događaje u selu, i to prvenstveno vezane za neke ljude. A to su, u datom slučaju, neka poznata ubistva. Imamo dva takva (zabeležena)slučaja, pesnički opevana (od koga, to je već teže reći; znamo da ove pesme imaju svoju melodiju i da se pevaju). Jedna pesma (sa više varijanti) nosi naslov Citarea lu Bubita (Pesma Bubice) i opeva ubistvo (počinjeno 1905. godine) nekog Petra-Tucua Bogdana — pesma je čuvena od nekog Grgoaša lu Rafira, koji je umro oko 1910. godine (a zabeležena je 1954. godine, po kazivanju Jovana Bugarina-Bogamia, tada od 54 godine). Pesma počinje sa:

Frunza v'erge, l'emn de brad, (Zelen list, hrastovo drvo,

Pe Bubita l-or puscat, Bubicu su ubili,

L-or puscat c-o avut dusmani, Ubili ga, jer je imao dušmane,Iva, Ciurca, Gugulean... Iva, Curka, Guguljan...)

Drugo autentično i pesnički opevano ubistvo jeste ono (počinjeno 1925. godine) nekog Miše Stanike (verovatno iz porodice Rusovana): A lu Misa Stanica (Pesma Miše Stanike) i opeva poslednje časove pred smrt (zabeležena 1955. godine, od Georgea Radovančeva, tada od 23 godine). Evo njenog početka:

De tri zil'e si tri nopt (Već tri dana i tri noći

De cind. visaz cu d-ai mort. Od kako o mrtvima sanjam.

Gimineata m-am sculat, Ujutru sam poranio,

La Gaiantu am pl'ecat; Kod Gajanca sam pošao;

Am batut ieu la calpag Kucao sam u šalone

Si din grai ca am strigat... Pa sam glasa pustio...)

Interesantno je da je u Novom Selu zabeležena 1957.godine (kazivala je Katarina Caran, tada od 35 godina) i jedna pesma o ubistvu (1937. godine) lekara u Vladimirovcu, Cintarea lu Milenco doctoru (Pesma Milenka doktora), koja je, verovatno, u tom selu i ispevana, a ovde samo prenesena (kao i sve druge, i ova ima svoju melodiju i peva se).

Ipak, poznajemo i neke pevače po imenu, tj. po pesmama, za koje se zna da su ih ovi ispevali. To su, uglavnom, pesme satirične sadržine i, bar one zabeležene, upućene su na adresu »kneza« (nekadašnjeg predsednika opštine) ili »zakletih« odbornika (takođe ranije). Jedan od ovih pesnika iz naroda bio je Joca Ardelean-Grgoaša (umro oko 1925. godine). Evo nekih isečaka iz pesme A lu chin'ezu (Kneževa pesma) pomenutog pesnika (zabeležena 1957. godine od Sime Okjana, koji je onda imao 81 godinu):

Precum tot oaminii zic: (Kao što svi Ijudi kažu:

C'e iarba linga Sfantic... Kakva trava pored Sfancika...

Cum nu i-o -fost in socoata Kako mu napamet nije palo

C-o lasat comuna saraca... Da je opštinu ostavio siromas-nom...)

Interesantno, da se u ovoj pesmi pojavljuju i dva stiha na srpskohrvatskom (kada neko ide za Bavanište, pa se daju reči kojim će ga dočekati tetka: Kad te vidi tvoja tetka...).

Pesma Jurati (Zakleti odbornici) pripisuje se Niku Grgoaši, koji je umro oko 1910. godine, u 75. godini; po svoj prilici, nije ista ličnost sa prethodnom; najinteresantnije varijante zabeležene su 1957. godine (od Mihaja Bogdana-Gizale, koji je onda imao 64 godine). Tu se ismevaju »notaroš« (beležnik), pa odbornici sa nadimcima Jovica-Židovu, Miuconi, Baboni, Pila, Ruškulec, kao i neki Vasa Grozdanov, inače Srbin.

U jednom selu sa mešovitim stanovništvom kao što je Novo Selo, nije nikakvo čudo da se i u rumunskom izvornom pesništvu, u narodnom duhu, u selu ispevaju i srpske ličnosti i motivi. Tako u Zeginoj pesmi (A lu Zega, zabeleženoj 1957. go-dine, od Trajana Ardeljana-Gonđe, koji je tada imao 55 godina, a (koji ju je znao od svoga oca), opeva se zidanje suvače, a i rivalstvo porodice Zega (cincarskog porekla, inače veliki srpski rodoljubi; u njihovoj je zgradi bila stara škola, a pomagali su i zidanje srpske crkve u selu 1877. godine), verovatno trgovca Nikole Zege i trgovca Jovanovića-Sremca (Miše):

Minca Zega tot ur'ez (Zega jede samo pirinač

Ca sa fie-n sat chinez... Da u selu postane knez...

Si la Panc'iuva pl'eca i u Pančevo je poš'o

Si grage mi-s cumpara i građu je kupovao 

Si soac'ea mi s-o chicea i suvaču je namestio,

C'iuda lu Stremat fac'ea... i Sremcu je prkosio...)

Najzanimljivije je, ipak, od svega da se jedna pesma, lirska, ljubavna (De ciceva zile — Već nekoliko dana), pripisuje nekom Vajki Brkatom (Vaica Mustac'ea) iz srpske familije Petković (po nekima je to Sudom, umro oko 1920. godine);razume se da ovaj nije pesmu spevao, već mu se sviđala, te u tom smislu bila »njegova«.

Narodno stvaralaštvo kod srpskog življa je manje izraženo. Uticaj gradske sredine (blizina grada) odrazio se na čuvanje i negovanje narodne poezije usmenim putem. Manje ima originalnih autentičnih pesama, tvorevina darovitih pevača. Po pričanju starijih Ijudi, neke su se pesme pevale u krugovima mladeži. To su većinom Ijubavne pesme koje su pevali momci kada su se sakupljali uveče na nekom uglu da se ispričaju.

Među bećarcima koji se do današnjeg dana pamte — a neki ih još ponekad i pevaju — može se naći i neka originalna pesma, ili bar neki stih, ispevani na »narodnu«, kao što su. na primer, ovi:

Volem gazdu kad kamaru dene,

a siroma' kad poljubi mene.

Motivi iz zemljoradničko-stočarskog života, karakteristični za ovo područje, ukazuju da se neki stihovi, inače popularnih bećaraca, mogu smatrati izvornim tvorevinama, kao, na primer:

Ala volem kad mi konji skaču

I devojke kada se izblaću.

(Zabeleženo od Milke Modošanov)

Pominjanje ličnih imena u nekim stihovima navodi na zaključak da se neki stihovi ili kraće pesme mogu sa sigurnošću smatrati originalnim narodnim tvorevinama kojima se ne zna autor. Stariji ljudi iz mesta, starosedeoci, pamte stihove bećaraca, za koje bi se reklo da su sa ovog područja:

Zelen oro, deb'o hlad, 

Žen'se lolo, dok si mlad,

žen'se lolo, dok ti liči,

dok te šesir diči.

(Zabeleženo od Vere i Mite Stejić, rođenih 1901. godine)

Kasnije naseljeno stanovništvo, naročito Ijudi iz starijih generacija, preneli su pesme svoga zavičaja i kraja iz kojeg su se doselili. Među ovim pesmama može se naći takvih, koje imaju određenu umetničku vrednost. Takva je Čobanska pesma, zabeležena od Milana Mrđana, doseljenog u Banatsko Novo Selo iz Bosne, 1954. godine:

Sagnu se, pregnu do zemlje,

Dado' ga drugom, o želje,

Sitan biser, magla pala,

Dado' ga dragome, o želje,

Ubr'o ja stručak sa zemlje,

Sitan biser, maglia pala,

Silan biser, magla pala,

Karanfile, jagnjile.

Karanfile, jagnjile,

Tradicija pevanja i usmenog prenošenja narodne poezije nešto je više izražena kod stanovnika doseljenih iz Crne Gore. Naime, poznato je da se narodna poezija, kako epska, tako i lirska, najduže zadržavala u usmenom narodnom predanju baš ovde, te i ljudi starijih generacija doseljeni u Novo Selo 1921. godine, ili pred drugi svetski rat, znaju napamet mnoge pesme koje su se pevale u njihovom zavičaju u vreme njihovog detinjstva. Interesantno je da među pesmama koje pamte ljudi starijih generacija ima pesama koje se po svom karakteru i narativnom elementu približuju epskoj pesmi, a, s druge strane, se u lirske pesme upliću elementi epske sadržine. Tako se u pesmi U daleko Drino polje(zabeleženoj od Vase Franeta), prepliću lirski i epski elementi, i ljubav prema dragoj i prema domovini. Takva je i pesma o Hajduk Veljku:

Povila se vita grana slatkog badema.

Pod njom lezi Hajduk Veljko s lepom devojkom.

Svatovske pesme se, pored bećarca, najviše pamte i usmeno prenose i kod starosedelaca i kod stanovnika doseljenih iz drugih krajeva. Evo nekoliko stihova iz jedne svatovske pesme (zabeležene od Gojka Stanišića);

Pođosmo li, pođosmo,

Janje moje, janje, ružo moja, ružo.

Đe pođosmo, dođosmo,

Janje moje, janje, ružo moja, ružo.

Tu đevojku nađosmo,

Janje moje, janje, ružo moja, ružo.

Od pesama koje pamte starosedeoci, interesantna je pesma (zabeležena od Milke Modošanov) o slavuju koji se moli devojci da ga prilikom udaje ne proda, već ponese sa sobom.

Pesme sa motivima iz pastirskog života imaju izvesnu lepotu i draž. Pored one već navedene čobanske pesmice, lepa je i pesma o pastiru (koju smo čuli isto od Milke Modošanov). Pesma, kao i mnoge druge, ima dijalošku formu; čobanče, na pitanje što je neveselo, odgovara:

Stado je moje potpuno, samo mi srce klonulo.

Tri dana ležim ja ovde, a stado pase kraj vode.

Kao dokaz ispreplitanja motiva i, svakako, osećanja solidarnosti i zajedništva u selu, jeste i činjenica da se rumunski motivi javljaju i u ruhu srpskohrvatske narodne pesme. Tako je jedno ubistvo među Rumunima, negde pred drugi svetski rat, opevano — i to još kod kolonista iz toga perioda — na sledeći način (da ni ne govorimo o autentičnosti ove pesme, bez obzira na moguće uzore):

Zelen bagrem razvijen,

Kad je Čujke ubijen,

Ubijen noću u dva sata — Pred Pemulja to je vrata.

Ubo ga je Bjelka i Glavan, Štapovima udaran...

(Zabeležena od Stevana Đakonovića)

Ovo se ispreplitanje i preuzimanje motiva (ovde već i određene etnološke prakse) ogleda do naših dana u tzv. korinđanju, koje prihvata, opet iz neke vrste solidarnosti, a svakako i radi uklapanja u tokove novoga života, u novoj postojbini, i najsveže doseljeno stanovništvo. Tako je, na primer, jedna od lepih pesama »šerbuljara« (prema rum. č'erbu, kao i sam naziv korinđali, modeliran prema rum. kolinda) zabeležena upravo od jedna mlade Bosanke u selu:

Ja sam mali šerbuljaš,

Sta ćeš, čiko, da mi daš:

Ili vina il' rakije itd.

Stado je moje potpuno, samo mi srce klonulo.

Tri dana leiim ja ovde, a stado pase kraj vode.

Kao dokaz ispreplitanja motiva i, svakako, osećanja solidarnosti i zajedništva u selu, jeste i činjenica da se rumunski motivi javljaju i u ruhu srpskohrvatske narodne pesme. Tako je jedno ubistvo među Rumunima, negde pred drugi svetski rat, opevano — i to još kod kolonista iz toga perioda — na sledeći način (da ni ne govorimo o autentičnosti ove pesme, bez obzira na moguće uzore):

Zelen bagrem razvijen, 

Kad je Čujke ubijen,

Ubijen noću u dva sata — Pred Pemulja to je vrata. 

Ubo ga je Bjelka i Glavan, Štapovima udaran...

(Zabeležena od Stevana Đakonovića)

Ovo se ispreplitanje i preuzimanje motiva (ovde već i određene etnološke prakse) ogleda do naših dana u tzv. korinđanju, koje prihvata, opet iz neke vrste solidamosti, a svakako i radi uklapanja u tokove novoga života, u novoj postojbini, i najsveže doseljeno stanovništvo. Tako je, na primer, jedna od lepih pesama »šerbuljara« (prema rum. č'erbu, kao i sam naziv korinđali, modeliran prema rum. kolinda) zabeležena upravo od jedna mlade Bosanke u selu:

Ja sam mali šerbuljaš, 

Šta ćeš, čiko, da mi daš:

Ili vina il' rakije itd.

Vrh